Званична Србија се према злочину у Сребреници односи у складу са захтевима морала и пристојности. Кад је реч о политичкој димензији овог питања, а она је наравно увек спорна, ту су ствари дошле већ до граница подношљивости. Наиме, декларација о осуди злочина почињеног у Сребреници је свакако добро замишљен гест, међутим, мислим да је она усаглашавана у потаји, усвојена у условима поларизације и тешких речи. Баш као што се овом документу може приписати политичка избалансираност и недореченост, може се рећи да је он подстакао и национализам друге стране – од тезе о девет геноцида над муслиманима (Бошњацима), преко односа према случају Ганић и Јуришић... Тешко је наиме говорити о моралној обавези у условима у којима поједине стране државе и муслиманско (бошњачко) вођство злочин у Сребреници настоје да политички употребе како би оспорили легитимна права српског народа у Босни и Херцеговини.

Колико је користи Србији донео политички став исказан усвајањем резолуције у Скупштини?

Мислим да корист у свему томе не треба да буде важна. Реч је о моралном, а тек потом о државном питању. Нажалост околности и нејасни мотиви који су пратили доношење декларације о осуди злочина у Сребреници, а посебно је то случај када је у питању Истанбулска декларација, отварају сумњу да се радило о некаквом политичком рачуну.

Зашто је Србија толико тврда чак и у моралној осуди тог злочина?

Политичари из Сарајева и Новог Пазара тешко скривају очекивање да Република Српска буде укинута. Они често негирају права српског народа, сâмо његово постојање и прошлост, а захтевају посебан статус и третман за народ коме припадају. На другој страни Хакија Мехољић, један од муслиманских полицијских команданата у Сребреници за време рата, јавно је изјавио да је председник Изетбеговић још 1993. говорио о потреби да у Сребреници на бруталан начин буде убијено „5000 Бошњака“. У таквим условима тешко је говорити искључиво о моралној димензији. Политизација није долазила само од српске стране и од Србије.

А шта би помогло да се у Србији ублаже екстремни ставови са обе стране?

Потребно је затворити политичку страну случаја. Докле год убијенима не буде одата дужна пошта, њихове убице кажњене, а сви они који су их на различите начине на све три стране (српска, муслиманска – бошњачка и међународна) злоупотребљавали не почну од тога да имају искључиво политичку штету, ствари се неће кретати у добром правцу. Негирање жртава у Сребреници је недопустиво. Такође, неморално је и њихово непрекидно политичко употребљавање. Током ратова у бившој Југославији много пута су политичари и официри користили патњу сопственог народа. Само у Србији је један такав случај добио и судски епилог. Вероватно се ни то не би догодило, али су „примарни“ злочинци пилотирали америчким авионима па „секундарни“ починилац није могао да „прође тек тако“.

Какав би став Србија требало да заузме с обзиром на пресуде Хашког трибунала у којима су команданти осуђени за геноцид у Сребреници?

Србија је прихватила надлежност Хашког трибунала. Велика је несрећа што смо имали власт исувише неморалну и недовољно храбру да злочинце казни на време. Изостанак благовремене правде и притисак сила које су и саме и те како учествовале у ратовима у бившој Југославији дали су легитимитет овом суду који је више пута доказао своју пристрасност. Потребно је пронаћи истину и правду између несумњивих злочина који су почињени и пресуда које за циљ често немају правду већ накнадни допринос ратном напору једне стране. Србија нема избора, она мора да прихвата одлуке суда, а може да према њима исказује мању и већу резерву у мери у којој би је исказала свака слободна и демократска земља. 

Колико ће Србију на међународном плану пратити овај злочин, односно да ли ће усвојена декларација и изручење генерала Ратка Младића бити довољни да се „случај Сребреница” затвори?

Мислим да хапшење и осуда генерала Младића немају много везе са овим питањем. Притисци које подноси Србија одавно имају и политичку мотивацију. Они ће трајати докле год Србија буде постојала као независна држава или док се не опорави, промени и угледа се у понечему на Републику Хрватску.

----------------------------------------------

Не треба прихватати улогу послератне Немачке

Сматрате ли да је државни врх изабрао праву меру у манифестацији става према овом догађају?

Права мера је недостижна кад је реч о тако гнусном злочину. Посебно је проблематична чињеница што је пресудом Међународног суда по тужби Босне и Херцеговине наша држава ослобођена непосредне одговорности. На другој страни најважнији пропагатори идеје о вечној и колективној кривици српског народа долазе већином из националистичких кругова других народа и организација врло сумњиве политичке и финансијске самосталности. Мислим да је наша власт имала добре намере, али да често за Србију прихвата улогу послератне Немачке. Таква улога није примерена из неколико разлога. У Босни и Херцеговини је вођен грађански рат у коме нису страдали само војници и цивили припадници једног народа. Злочини према српском народу нису адекватно кажњени (само судови у БиХ досудили су укупно гледано 48 пута дуготрајније казне осуђенима из редова српског народа). Затим легитимна и правична државна и национална права немачког народа после Другог светског рата нису била угрожени последицом признавања холокауста.

Биљана Митриновић