Један од првих задатака новог помоћника министра спољних послова за билатералну сарадњу Здравка Поноша биће да као председник комисије за разграничење покрене обустављене преговоре о граничној линији са Хрватском. A у Хрватској је, непосредно након што је изабран нови председник Иво Јосиповић, осјечко-барањски жупан Владимир Шишљагић затражио покретање преговора о том граничном проблему тврдећи да је на прагу „отимачина хрватске територије која се мора зауставити”.

Реч је о спорном делу државне границе на Дунаву, односно око 11.000 хектара земље уз војвођанску страну ове велике реке, укључујући и Вуковарску и Шаренградску аду. Проблем је „узроковао” природни феномен померања Дунава према западу и у том правцу ерозија обала, што траје стотинама годинама, дакле од  времена када на том подручју није било међудржавних граница.

Своје право на тих 11.000 хектара земље и ритова Хрватска доказује катастрима још из доба аустријске царевине. По истом принципу, власници из Србије на десној обали имају укњижених око 3.000 хектара.

Хрватска инсистира да се поштују постојеће земљишне књиге и да граница иде линијом власништва, док Србија не доводи у питање власништво према катастру, али заступа став да граница иде средином Дунава.

У Влади Србије за „Политику” је речено да је прави тренутак за обнављање разговора о овом питању које не само да оптерећује билатералне односе него стоји на европском путу обеју држава. „Мислим да у разговорима треба да пратимо три принципа. Први је већ утемељен у међународној пракси и показује да границе великих река раздвајају државе, други је да се олакша живот људима на том подручју и трећи је да пратимо реално стање”, каже саговорник „Политике” из владе и наглашава да је нормално да онај ко има имовину може и да је користи. „Али далеко да то може да успоставља линију државног разграничења”, додаје он.

Спорне енклаве на левој обали Дунава, у Војводини, налазе се на неколико места. Највећа је уз саму границу, где Дунав долази из Мађарске. Тако би, уколико би граница ишла према хрватском предлогу, суседна република контролисала ток највеће европске реке на стратешки најосетљивијем месту.

Уз неколико мањих енклава посебно је значајна она која захвата и предграђе Апатина. А управо то подручје је и повод најновијег „потпаљивања” овог граничног проблема. Наиме, Шишљагић тражи покретање овог питања због намере општине Апатин да неколико километара од центра града изгради велику речну луку која би захватала спорну територију.

У Влади Србије за „Политику” је речено да очекују да ће бити довољно разума на хрватској страни како би се дошло до решења које се фактички већ примењује на терену и како се не би ишло на арбитражу и даље одуговлачење овог важног питања.

Делегације Србије и Хрватске последњи пут су разматрале ово питање 2003, али без резултата. Наводно крајем деведесетих, на састанку који је организовао управитељ тадашњег подручја УНТАЕС Жак Пол Клајн, постигнут је договор да граница иде средином реке, али писаног споразума о томе није било.

Хрватска, иначе, има лоша искуства о граничном натезању са Словенијом, која је захваљујући чињеници да је већ чланица ЕУ то користила као притисак на Хрватску успоравајући њено прикључење тој богатој заједници држава. Неколико пута до сада тадашњи хрватски премијер Иво Санадер истицао је да се у том погледу „Хрватска неће понашати према Србији као Словенија према њој”, а слично је протеклог лета изјавио и бивши председник Стјепан Месић.

Србија, осим овог спора, има и проблем око статуса Косова који отвара и гранични спор на југу.

Радоје Арсенић
Биљана Митриновић