Правници и аналитичари се слажу да је „најспорнија” тачка српске резолуције о Косову она која се односи на осуду једностране сецесије, али различито мисле о томе шта би Србија могла да добије, а шта да изгуби у случају да одустане од предлога који је поднела Генералној скупштини УН и прихвати да са Европском унијом напише нови, компромисни текст. Владимир Тодорић, из Центра за нову политику, каже да је мало вероватно да се Србија одлучи на повлачење своје резолуције и то из чисто унутрашњополитичких разлога. То, међутим, не значи да до компромиса са ЕУ не може да дође јер на овај акт могу да се поднесу амандмани чак и на самој седници ГС.
„Оптимиста сам што се тиче постизања компромиса. Србија нема превелике користи ако би добила резолуцију против које би била велика већина земаља чланица ЕУ. Потребно је пронаћи неки средњи пут и добро је што су ствари кренуле у том смеру”, каже он.
Председница Фонда за политичку изузетност Соња Лихт је уверена да је зарад европске будућности Србије, али и опстанка Срба и српских манастира на Косову, потребно да се све учини како бисмо дошли до компромиса с ЕУ.
„Потребна нам је њихова активна подршка не само током расправе у Генералној скупштини УН, већ нарочито после тога у успостављању дијалога о свим значајним питањима између Београда и Приштине”, каже она.
„Како ће тај компромис са ЕУ да се оствари – да ли повлачењем садашње и предлагањем нове резолуције или на неки други начин то ће се видети”, уз оцену да је то у сваком случају мање важно питање од саме суштине – да очувамо српско присуство и идентитет на Косову и да истовремено осигурамо европску будућност како грађана Србије тако и Срба и свих осталих становника Косова.
Професор Правног факултета у Београду др Оливер Антић је, међутим, убеђен да би Србија одустајањем од свог предлога резолуције могла много да изгуби. Велики притисак који се врши на Београд да то учини, према његовим речима, само показује колики је значај тог акта.
„И просечном посматрачу је јасно да изношење суштине проблема једностраног проглашења независности, односно сецесије дела територије суверене државе, чланице УН, не може да одговара нити сецесионистима, нити државама које су тај противправни акт омогућиле, а сада представљају главне браниоце тог стања. Управо зато је отворена жестока дипломатска офанзива, пре свих Немачке и Велике Британије, али не треба сумњати да ће се укључити и сви други међународни фактори чији су геополитички интереси већ деценијама супротни српским”, истиче др Оливер Антић.
„Закључак Генералне скупштине може бити или да се усваја српска резолуција, што би било идеално, али је мало вероватно, или да се резолуција не прихвата услед недовољног броја гласова, а друга резолуција није предложена. Српска резолуција може да се усвоји и са предложеним амандманима, али може да се деси и да наша резолуција буде одбачена, што је најлошије решење по нас, али мало вероватно. Очигледно да државе које стоје иза косовске сецесије немају већину за изгласавање независности”, објашњава др Оливер Антић.
Он је убеђен да, без обзира на исход гласања у УН, уколико не буде измењена, ризик негативног ефекта по Србију је незнатан у односу на негативан ефекат по сецесионисте. И тога су, каже, свесни и аналитичари у земљама које подржавају сецесију Косова.
Ј. Церовина