При­ли­ком по­се­та стра­ним зва­нич­ни­ци­ма и стра­ној пар­тиј­ској „род­би­ни”, до­ма­ћи опо­зи­ци­о­на­ри ма­ло мо­гу, ка­ко ми­сле упу­ће­ни, да ура­де за др­жа­ву. Не са­мо због то­га што у Ср­би­ји не по­сто­ји ни ми­ни­мум утвр­ђе­не за­јед­нич­ке др­жав­не по­ли­ти­ке, ко­ју би он­да они та­мо за­сту­па­ли, већ и због то­га што их та­мо, пре­ма уоби­ча­је­ној прак­си, при­ма­ју лич­но­сти ни­жег ран­га на др­жав­ној ле­стви­ци ко­је не­ма­ју од­лу­чу­ју­ћу уло­гу у до­но­ше­њу од­лу­ка.

Сто­га, ве­ћи­на на­ших са­го­вор­ни­ка оце­њу­је да ова­кве по­се­те стра­ним по­ли­ти­ча­ри­ма, ко­је су ве­о­ма уче­ста­ле у по­след­њих де­се­так да­на, пре­те­жно слу­же за уну­тар­по­ли­тич­ке свр­хе.

Под­се­ти­мо, тик уочи са­стан­ка Европ­ског са­ве­та на ко­јем је би­ло ре­чи о срп­ској кан­ди­да­ту­ри, Че­до­мир Јо­ва­но­вић, пред­сед­ник Ли­бе­рал­но-де­мо­крат­ске пар­ти­је, раз­го­ва­рао је у Бер­ли­ну с Вер­не­ром Хо­је­ром, др­жав­ним се­кре­та­ром Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва Не­мач­ке. С дру­ге стра­не, пред­сед­ник Срп­ске на­пред­не стран­ке То­ми­слав Ни­ко­лић био је у Па­ри­зу, а ње­гов за­ме­ник Алек­сан­дар Ву­чић у САД. Ни­ко­лић се, у то­ку дво­днев­не по­се­те глав­ном гра­ду Фран­цу­ске, по­чет­ком ми­ну­ле сед­ми­це, са­стао са са­вет­ни­ком ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва за Бал­кан Алек­си­сом Ди­тер­тре­ом, као и чла­ном Од­бо­ра за спољ­не по­сло­ве фран­цу­ског пар­ла­мен­та Ан­ри­јем Пла­њо­лом.

Ву­чић се, ка­ко је са­оп­ште­но из те стран­ке, у Ва­шинг­то­ну, су­срео, из­ме­ђу оста­лих, и са Џе­ни­фер Браш, ди­рек­тор­ком за Ју­жну и Цен­трал­ну Евро­пу аме­рич­ког Стејт де­парт­мен­та.

„Ли­де­ри стра­на­ка из опо­зи­ци­је ма­ло мо­гу да ура­де за др­жа­ву”, твр­ди Ог­њен При­би­ће­вић, бив­ши ам­ба­са­дор Ср­би­је у Не­мач­кој. Он на­гла­ша­ва да ве­ли­ке зе­мље, као што је, ре­ци­мо, Не­мач­ка, сво­је спољ­не по­ли­ти­ке пра­ве на ја­ко ду­ги рок, стра­те­шки и да се оне при то­ме до­го­ва­ра­ју с кључ­ним са­ве­зни­ци­ма уну­тар НА­ТО-а и ЕУ. „И ма­ле су, го­то­во ни­ка­кве шан­се да власт у ма­лим зе­мља­ма, као што је Ср­би­ја, ути­чу на про­ме­ну те по­ли­ти­ке. А о опо­зи­ци­ји да не при­ча­мо”, ис­ти­че он.

Раз­го­во­ре чел­ни­ка опо­зи­ци­је са стран­ци­ма, Ни­ко­ла Јо­ва­но­вић, уред­ник ча­со­пи­са „Иза­зо­ви европ­ских ин­те­гра­ци­ја”, пре све­га ви­ди као део пред­из­бор­ног мар­ке­тин­га ових стра­на­ка. „Ти са­стан­ци умно­го­ме слу­же да се ак­ту­ел­на др­жав­на по­ли­ти­ка и ди­пло­ма­ти­ја на не­ки на­чин ома­ло­ва­жи и при­ба­ве по­ли­тич­ки по­е­ни”, ка­же он.

На­во­де­ћи да „СНС по­ку­ша­ва да се ле­ги­ти­ми­ше као озбиљ­на, од­го­вор­на стран­ка ко­ја као и све нор­мал­не стран­ке има ме­ђу­на­род­не кон­так­те и не­где при­пре­ма ме­ђу­на­род­ну по­зи­ци­ју за сво­ју по­ли­ти­ку”, од до­да­је да је ефе­кат та­квих ак­ци­ја, ме­ђу­тим, вр­ло огра­ни­чен.

А, што се ти­че ЛДП-а, ра­ди се, ка­ко ка­же, о пред­из­бор­ној кам­па­њи. „Они су ма­ла стран­ка чи­ји је ути­цај на спољ­ну по­ли­ти­ку дру­гих др­жа­ва ја­ко ма­ли. И са­ма чи­ње­ни­ца да пред­сед­ник те стран­ке од­ла­зи код др­жав­ног се­кре­та­ра пред Европ­ски са­вет, на ко­јем тај др­жав­ни се­кре­тар и ми­ни­стар­ство не­ма­ју ви­ше ни­ка­кву ин­ге­рен­ци­ју, по­ка­зу­је да је ипак циљ да се на­пра­ве не­ки по­ли­тич­ки по­е­ни, а не да се за­и­ста не­ка ствар по­гу­ра”, ка­же Јо­ва­но­вић.

С дру­ге стра­не, он об­ја­шња­ва и да све ве­ће стран­ке у Ср­би­ји има­ју и сво­је „ин­тер­на­ци­о­нал­не се­кре­та­ре и ус­по­ста­вља­ју кон­так­те и с по­ли­тич­ким еста­бли­шмен­том и с по­ли­тич­ким стран­ка­ма у не­ким парт­нер­ским др­жа­ва­ма”, те да се сло­бод­но мо­же ре­ћи да су по­ли­тич­ке стран­ке да­нас и ак­те­ри у спољ­ној по­ли­ти­ци.

Вла­ди­мир Ву­ле­тић, с Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та, упо­зо­ра­ва: „Др­жа­ви мо­гу да до­при­не­су уко­ли­ко по­сто­ји ми­ни­мал­на за­јед­нич­ка др­жав­на плат­фор­ма, од ко­је ни­јед­на од стра­на­ка не­ће од­сту­па­ти. Уко­ли­ко та­ко не­што не по­сто­ји, стран­ке мо­гу у пре­го­во­ри­ма с дру­гим др­жа­ва­ма, ко­је ина­че има­ју сво­је ду­го­роч­не др­жав­не ин­те­ре­се, и да ште­те до­ма­ћим др­жав­ним ин­те­ре­си­ма”. Он до­да­је и да не ви­ди да у Ср­би­ји има ми­ни­му­ма на­ци­о­нал­ног, др­жав­ног кон­сен­зу­са, бу­ду­ћи да је „мно­го раз­ли­чи­тих по­гле­да на не­ке еле­мен­тар­не ства­ри око то­га шта ми хо­ће­мо”.

По­пут При­би­ће­ви­ћа, и Ву­ле­тић под­се­ћа да у ве­ли­ким др­жа­ва­ма по­сто­ји не­што што је за­цр­та­на др­жав­на по­ли­ти­ка. У спољ­ној по­ли­ти­ци САД не­ће, ка­ко ка­же, да се, ре­ци­мо, про­ме­ни од­нос пре­ма Ср­би­ји кад ре­пу­бли­кан­ци на вла­сти за­ме­не де­мо­кра­те.

Кад је реч о стра­нач­ким пред­из­бор­ним ко­ра­ци­ма, овај со­ци­о­лог при­ме­ћу­је „као да су, по­сле од­ла­га­ња кан­ди­да­ту­ре, мно­ге стран­ке је­два до­че­ка­ле упра­во та­кав ис­ход, без об­зи­ра на то да ли се про­ти­ве или за­го­ва­ра­ју европ­ске ин­те­гра­ци­је”.

Ње­гов ути­сак је да је та си­ту­а­ци­ја по­ка­за­ла да је иде­ја о оп­штем до­бру „го­то­во у пот­пу­но­сти иш­чи­ле­ла из срп­ског по­ли­тич­ког жи­во­та”. А, шта су чел­ни­ци не­ких опо­зи­ци­о­них стра­на­ка тач­но ра­ди­ли по ино­стран­ству, ка­же, не мо­же да се зна.

Нор­мал­но је, ка­жу нам упу­ће­ни у ди­пло­мат­ску прак­су, да се срп­ски опо­зи­ци­о­ни ли­де­ри у ино­стран­ству ја­ве срп­ској ам­ба­са­ди у зе­мљи ко­ју по­се­ћу­ју. „Уоби­ча­је­но је да их ам­ба­са­да сер­ви­си­ра”, на­во­ди овај наш из­вор и об­ја­шња­ва да им она, ре­ци­мо, по­ма­же у пре­во­зу за те са­стан­ке.

Ди­пло­мат­ска прак­са је и да не при­ма­ју ми­ни­стри ли­де­ре опо­зи­ци­је, већ да „са­вет­ник иде код са­вет­ни­ка”. Од­но­сно, за све др­жа­ве, не са­мо за Ср­би­ју, ва­жи – „ни­жи ни­во за опо­зи­ци­ју”.