У време пред изборе, какво је сада, увек има хистерије, свађа у странкама и међу странкама, пребега из једне партије у другу… Неки медији су тврдили да су лидер СНС-а Томислав Николић и његов заменик Александар Вучић у свађи, што су они демантовали. Ипак, Вучић је изјавио да СНС може да уђе у коалицију са СПС-ом али да он неће ући. Николић није био тако строг према социјалистима, као његов заменик. Ако је једна велика странка у проблему, онда мора бити и друга. Уследила је прича са затворене седнице Главног одбора ДС-а на којој је градоначелник Драган Ђилас наводно тражио смену министра иностраних послова Вука Јеремића. Испоставило се да није било баш тако, већ да је Ђилас само изнео своје мишљење о раду министра без помињања оставке. Ни СПО није мимоишао талас неразумевања, па је министар за дијаспору из ове странке Срђан Срећковић подржао политику владајуће странке о Косову, а не СПО-а и ЛДП-а који су своје ставове пласирали кроз Покрет „Преокрет”.

Први пребег у предизборном року је Христос Алексопулос, челни човек Социјалдемократске партије за регион Поморавља и председник Општинског одбора Ћуприја, који је приступио новооснованој странци Социјалдемократском савезу. Следио га је Градски одбор СДП-а у Јагодини на челу с Мирославом Исаиловићем и 250 чланова ове партије који су такође приступили су СДС-у.

„Покушај увида у интерна збивања у партијама неизбежно се сударају с тежњом тих организација да у јавности формирају о себи представу као о хармоничним целинама, због чега љубоморно крију податке о унутрашњим напетостима и размирицама. Зид ћутања око свих унутрашњих спорова, доводи до тога да шира јавност углавном сазнаје о дубоким расколима пост фестум. До тога долази када бљесак интерних раскола који су се отели контроли открије дубину и трајност интерних подела или када губитничка (често из партије искључена) страна одлучи да о предмету спора информише јавност. Тада као мехур од сапунице, нестаје привид о потпуном јединству партије”, дефинише илузију хармоније у странкама Владимир Гоати, директор „Транспарентности Србија”.

„Безрезервно прихватање свих партијских опредељења и идентични интересни приоритети свих чланова су идеални захтеви које је у пракси немогуће остварити, нарочито ако се ради о партијама с више хиљада, десетина хиљада или стотина хиљада чланова. Због тога је идилична представа партије као бесконфликтне заједнице неистинита, јер се унутар одређене партије одвијају интензивни процеси сарадње и сукоба између различитих органа и тела или између појединих група чланова и руководилаца”, написао је Гоати у књизи „Политичке партије и партијски системи”.

И Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније, потврђује да се свађе унутар странака крију, а нарочито у предизборно време. „Пред изборе се не позиционирају само странке међусобно него се позиционирају и кадрови унутар странака. Пред изборе у странкама влада напетост – као у тиму пред трку – па није ни чудо што долази до непредвидивих ситуација. То је време када се сагледава ко су били најбољи и најутицајнији чланови у партијама, што свакако није исто као у време између два избора. И ако постоји ривалство, а оно углавном постоји, долази до свађа и раскола.”

Кораћ каже да на нашој политичкој сцени има сукоба који су изазвани вештачки, односно изван странке, и да је то ружни део изборне кампање.

Слободан Вуксановић, сада професор универзитета, бивши је политичар, посланик и министар који је променио неколико странака. Почео је од ДС-а а завршио с ДСС-ом. Он каже да свађа и раскола нема само пред изборе, али је чињеница да људи у странкама пред изборе постају несигурни и почињу да се понашају као да све креће од нуле јер не знају на којој позицији ће остати. „Пред изборе постају нервозни и почињу да се свађају.”

„Када је странка на власти сви унутар ње имају своја задужења и нису ускраћени, па је повода за свађу много мање. Највише свађа је у странци када није на власти. Тада су људи ускраћени и многи сматрају да им у страначком реду смета баш неко до њих или на вишој позицији. Ја сам се свађао у странкама, али је мој пример ирационалан, јер сам другу рекао да ми није друг – што је била ирационална младалачка глупост. Политика носи и пуно емоција и страсти”, каже Вуксановић и објашњава да се у странци мора играти у тиму јер само он побеђује. „Не можеш бити Немања Видић ако не играш у Манчестер јунајтеду. Иако Видић није прва виолина у том тиму, он игра у њему и зато је популаран. Као појединац не би могао да достигне такву популарност. Тако је и у странкама.”