Последњих недеља Турска је ушла у центар медијске пажње посетом своје делегације Санџаку и необичним интерпретацијама историје амбасадора Али Ризе Чолака. Професор др Дарко Танасковић, бивши амбасадор у Турској, Азербејџану и Ватикану, у разговору за „Политику” каже да се нама те интерпретације само чине необичним, јер су у супротности с нашим, као и да турска и српска перцепција историје Османског царства не могу бити подударне – и у томе нема ничег чудног.

„Историјска наука би морала настојати да буде што објективнија и да утврди бар минимални ’заједнички садржатељ’ свести о реалностима прошлости, али од тога смо очигледно још увек далеко”, казао је Танасковић.

Ипак турски званичници све чешће говоре о османској прошлости.

Тумачења каква у последње време о османској прошлости Балкана воле да дају турски амбасадори, говорећи о „дивном заједничком животу”, одражавају запрепашћујуће несхватање колективног памћења, менталитета и осећања средине у којој обављају дипломатску дужност. Ако нису плод наивности, потцењивачка су за здрав разум и никако не доприносе уверљивости реторике којом настоје да нас убеде у конструктивност и добре намере своје земље. Ваља напоменути да се последњих година и у турској историографији манифестује склоност ка некритичном ревалоризовању цивилизацијских домета османске епохе.

Да ли неодмерене изјаве турских званичника (Ердогана о Сарајеву и Давутоглуа о Османском царству) само прате раст моћи Турске?

Свакако! Иначе, за неоосманизам је карактеристичан кетмански карактер. Неоосманиста никада неће признати да је неоосманиста, у шта нас уверавају и готово љутита одбацивања таквих „оптужби” од стране турских званичника. Повремена већа отвореност у јавном давању одушка империјалној носталгији (и амбицијама) сигурно је плод порасле самоуверености.

Да ли би Србија требало да буде опрезнија због тога?

Србија мора сарађивати, и то што шире и садржајније, с Турском, која је недвосмислено већ сада регионална сила у успону. То, уосталом, важи за све балканске државе, јер је без одговарајућег уклапања Турске тешко замислити трајну стабилност и напредак региона. Оно према чему треба гајити опрез јесте идеолошка и симболичка, неоосманистичка димензија турског односа према Балкану, а која се огледа у схватању да су векови османске доминације овим простором некакав позитиван кредит којим се може легитимисати посебно право, па чак и обавеза мешања у унутрашње ствари савремених држава.

Сасвим је јасно зашто Балкан у интересном смислу привлачи Турску. Мислите ли да је Србија пребрзо и прешироко отворила врата за ове амбиције?

Немам довољно елемената за поуздану процену. У јавности је прилично распрострањен утисак да се у једном тренутку пренагљено и прејако заиграло на „турску карту” и да се добродошла спремност за јачање разних видова обострано корисне привредне и финансијске сарадње исувише блиско спрегла с неумесним политичким уплитањем Турске у „сређивање прилика” на простору бивше Југославије, па чак и осетљивих унутрашњих питања Србије.

Дуго сте били амбасадор у Турској. Колико се у међувремену турскадипломатија променила?

Ако је судити по стилу наступа претходног и садашњег амбасадора Турске у Београду, као и понашању министра Давутоглуа у неким ситуацијама, рекао бих да су промене осетне. У Турској сам службовао у тешко време рата у БиХ, као и сукоба на КиМ, укључујући и бомбардовање. Иако су наше државе тада биле на супротстављеним, готово непријатељским позицијама, сарадњу с турским колегама памтим као узорну, а њихово држање као високо професионално и отмено. Сећам се сјајних дипломата, тананог министра Исмаила Џема, амбасадора, неких и у Југославији, Алија Хикмета Алпа, Алија Тујгана, Ајдина Шахинбаша, Алева Килича, Ахмета Аџета...

Шта се у односу на то време променило?

Суштина политике не баш много, јер је она према Балкану увек била доследно неоосманистичка, али форма и начин деловања, као и интензитет знатно. А у дипломатији форма никако није само формално питање. Уместо да буду спремни за отворен, не увек и лак дијалог са широким кругом личности и институција у Србији, амбасадори су се, изгледа, определили за услуге и информације из уског, нерепрезентативног круга људи проблематичног осећања лојалности према сопственој држави, као и дељење лекција јавности посредством медија. Они се љуте на неистомишљенике и проглашавају их непријатељима Турске, што није био манир турске дипломатске школе. Зато ваљда и не могу правилно разумети где се налазе.

Биљана Митриновић

-----------------------------------------------------------

Не би смело да Турска уздрма односе између Србије и РС

Да ли дијаметрално различито гледање на улогу Турске на Балкану може да произведе несугласице између председника Србије и Републике Српске Бориса Тадића и Милорада Додика?

То треба питати њих двојицу. Мислим да не би смело. Није то једино питање на које се, из објективних и разумљивих разлога, у појединостима другачије гледа из Београда и Бањалуке. Међутим, на стратегијском нивоу државно-националних приоритета, Србија и Република Српска су толико судбински значајне једна другој, да нико, а поготово Турци, њихове складне односе не би требало да може уздрмати.