Meni

Politika

RAZGOVOR NEDELJE: MATIJA BEĆKOVIĆ, pesnik

U Hagu je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin

Generali nisu krivi što nisu osuđeni, ni što je Haški sud odlučio da smrtnu kaznu izrekne samom sebi. U tom smislu njihovu presudu možemo samo pozdraviti

Matija Bećković (Foto: Tanjug)

Matiji Bećkoviću (1939), koji je sve mlađi, Matica srpska iz Novog Sada objavila je knjigu „Kad budem mlađi” (2007), a sada Srpska književna zadruga, o 120-godišnjici, knjigu „Kad budem još mlađi”. Pesnik je rođen u Senti, na severu Vojvodine, školovao se u Veljem Dubokom, Kolašinu, Slavonskom Brodu, Valjevu i Beogradu. Radio je u novinama i pisao za televiziju. Dopisni član SANU postao je 1983, a redovni 1991. Knjiga „Kad budem još mlađi” posvećena je ćerkama – bliznakinjama Ljudmili i Olji.

Bili ste mlađi, sada ste još mlađi. Kako je danas biti mlad u Srbiji?

Najpre da kažem da je od slepog guslara, do današnjeg dana, jedna od osnovnih dužnosti poezije da bude mlada, da ne kažem da ostane „večna svežina sveta”. Te dužnosti se poezija sama odrekla kad je počela da opevava mrtvu prirodu. Nekad je slepi guslar najdalje video i sluhom nadoknađivao slepilo, prepoznajući znake vremena. Danas smo, pomalo, svi dobrovoljno slepi i gluvi guslari. Mladi ljudi u Srbiji, pak, postali su uočljivi kao još jedini preostali, slobodni, neponiženi i neporaženi deo naroda. Oni jedini imaju pravo i da se na nešto ljute. Zato ih huligani zovu huliganima, a fašisti i kriminalci koji se bore protiv fašizma i kriminala – fašistima i kriminalcima.

Ovo je, primetio je Dragan Lakićević, knjiga koja nam se smeje. Čemu se ona sve smeje?

To je smeh davljenika koji je na vodi ugledao zrak sunca. Beše li ono Beket rekao da od komedije nema veće tragedije.

Uvek je bilo generacijskih sukoba. Ali, čini se, oni su danas sve suroviji?

Sukob je pojam koji, kao ostatak prošlosti, polako izlazi iz upotrebe. Za sukob je potrebno dvoje. Sukob je postojao dok je čovek nešto očekivao od drugog čoveka. A sukoba nema ako ne postoji nikakav kontakt. Samo još nemogućnost da se uloguješ može da nas deprimira i razočara.

Stariji su zemlju gradili i čuvali. Mlađi su očevinu prodali. Kako ćemo živeti kao još mlađi?

Živećemo u komunama internet kafea. A oca i majke se neće stideti samo ona deca kojima roditelji obezbede neku ubedljiviju kombinaciju tehnologije i nekretnina.

Skraćenica KBJM znači – Kad Budem Još Mlađi. Ali, ta šifra krije i druga rešenja?

Odgonetanje te šifre je tek počelo, a tajna se neće lako otkriti. Kao što do danas nije otkriveno rešenje šifre JBT, koja je, u međuvremenu, porasla i postala još složenija. I ono što znamo dovoljno je strašno, da o onom što ne znamo i ne govorimo.

Rugate se našem mentalitetu. Ispada da smo sve što nam se dogodilo zaslužili?

Nepravdu smo zaslužili. Za nju smo se borili. Zato smo iz nje izašli očeličeni i imuni na sve.

U sve što ste rekli sumnjate, jer je to izraz „trenutne savesti”. Da li je to vera u tren, bez obaveza i odgovornosti?

Kad ne bismo tako razmišljali, sve što smo doživeli shvatili bismo isuviše ozbiljno. A to bi bilo nepodnošljivo. Što rekao Bunjuel: „Hvala ti, Bože, što sam ateista”!

Kao još mlađi, koristite jezik mladih. Da li se tom jeziku rugate ili ga podržavate?

Jezik nikako ne bi smeo da nam pobegne. Pesnikov posao je da život i jezik prihvati onakav kakav jeste, a ne da opisuje „predele s one strane oka”. Dok god ima zvuka biće i muzike, a zvuci svedoče i lako se preoblikuju u slova i reči. S druge strane, položaj srpskog jezika je promenjen. U Crnoj Gori su sve što je okupator nekad nametao silom, na sramotu, današnji snalažljivi Crnogorci uveli dobrovoljno. Nije čudo što se tamo čuo i najnoviji pozdrav: „Đe si, ljudski maksimume”?

Naš svet, kažete, dobiće svog pesnika – Vorhola poezije. Hoće li u tom novom svetu biti umetnosti i poezije?

U vreme kad knjige služe samo zato da se sabotiraju, ova bi htela da bude i svojevrsna provokacija. Imao sam dovoljno simpatija za svoj slučaj da sam mogao da nešto staro recikliram ili prepričam neku svoju davno napisanu knjigu. Odlučio sam se da pokušam sa nečim novim, mada u malom svetu, gde si jednom prihvaćen, nema razloga da se izlažeš rizicima i svoje čitaoce okrećeš naglavačke. U tom smislu dugujem izvinjenje književnim kritičarima i teoretičarima. Da bi se neka knjiga razumela potrebne su hiljade da je pročitaju, dožive i protumače, na svoj način, da bismo došli do jednog nepodeljenog mišljenja. To je odlučilo sudbinu svih velikih dela. Kad neku knjigu čitaju milioni, i kad iz njihovih glava isparavaju dragocene emocije, možemo zamisliti i kakva se i kolika energija stvara u vasioni. To je jedan od razloga borbe koja se u naše vreme vodi protiv prave umetnosti i njenog značaja uz istovremeno propagiranje nečitanja ili čitanja nazovidela.

Stihovi: „Prepraviću pamet/ Izbegavati da bilo šta kažem/ Pogotovo razumljivo” – mogli bi da budu moto knjige?

„Kad budem još mlađi” knjiga je zatvorena samo za one one koji, zauzeti važnijim poslovima, nikad nisu otvorili nijednu knjigu, pa, vala, ne moraju ni ovu.

Šaljete još jenu važnu poruku: „Neće mi trebati kičma/ samo bi smetala/ pri donošenju odluka”? Možda bi beskičmenjake trebalo uvesti u Ustav?

Situacija sa kičmom nikad nije bila beznadežnija. Kičma još jedino služi da privremeno pridrži donji trap, a sa gornjim je odavno razdvojena i posvađana. Uostalom, ko nas uopšte nešto pita i kakve odluke mi donosimo? Jedino možemo da slobodno odlučujemo da li da žvaćemo tečnu hranu.

Novi vernici se krste kada ulaze u teretanu, izbeglicama se uvodi dijeta, svi smo jedni drugima stranci… Da li je to budućnost svih nas, kada budemo još mlađi?

Već naredna generacija neće moći da kaže da toga nikad nije bilo. Krštenje na ulazu u teretanu će uskoro postati narodni običaj i tradicija. Sve počinje već u porodilištu sa bebama s pobrkanim etiketama i zamenjenim roditeljima.

Imamo i nevladine organizacije i državne agencije, a vi predlažete osnivanje instituta za vitalnost nacije. Zalažete se za uvećanje činovničkog aparata?

I ne treba da se zaustavimo samo na praznoj priči. Moramo biti kadri da prihvatimo sve predstojeće izazove i iskušenja. Sve češće čujemo ne samo da je Kosovo izgubljeno nego i da ne znamo šta bismo s njim, čak i da nam ga daju? A zamislite, recimo, kad bi odlučili da nam ustupe Svetu Goru, Jerusalim, Luvr ili Volstrit, a mi nemamo ni snaga ni sposobnosti ni kadrova da to prihvatimo i negde smestimo. Ili, da nam, ne daj bože, otvore prepune trezore Svetske banke i upitaju: „U što ćete”? Pa da pukne bruka kad se ispostavi da nemamo ni kesa ni vreća koje ispunjavaju evropske standarde.

Srbima najavljujete da se neće prezivati na ić, već na ung ili sch. Bićemo, dakle, Evropljani?

Prosto, predlažem da čine sve što je do njih i što još uvek mogu da nađu svoje mesto među ljudima i EU. Slučaj, kao što je naš, ne postoji nigde na svetu, da bismo se mogli na nekog ugledati. Mi smo unikat nepravde. Zato su nam, radi opstanka, sva sredstva dozvoljena i opravdana.

Ako smo pod Turcima ćutali 500 godina, što ne bismo pod Amerikancima izdržali i duže?

Čas oni nad nama/ Čas mi pod njima! Važno je da smo pod, a pod kim – nek se oni dogovore. Naše je da znamo svoje mesto. Koliko mi je poznato, Srbija je jedina zemlja u kojoj je svojevremeno postavljena spomen-ploča na kojoj je pisalo: „Ovde su Nemci streljali saradnike okupatora!“ Ta misao je u našoj javnosti još uvek na snazi. Srbija nije sposobna da sahrani Nikolu Teslu, a kamoli one koje su Nemci osudili na smrt i za njima raspisali poternice, a nisu ih streljali Nemci.

Prihvatili ste i prilagodili se novim tehnologijama. Koristite mobilni telefon i kompjuter. Stvarno ste sve mlađi?

Nije reč o meni. Zamenica ja više ne postoji.

Da li su ključ uspeha ove knjige stihovi: „Zanimaće me samo tajne veze/ Ali na javnim mestima”?

Bauk ljubavi, srećom, više ne kruži Evropom. Ciklus ljubavnih stihova nije slučajno na kraju knjige. Mnogi u tu oblast ne veruju, pa se neće ni zamarati da čitaju. To je samo za poslednje Mohikance koji veruju da ljubav, i pored ovako raskošne ponude, još uvek nešto znači.

Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srbije, bio je nedavno u SANU, da od najmudrijih glava u Srbiji traži savet oko Kosova i Metohije. Hoće li se SANU odazvati?

SANU, kao institucija, nije se nikada i ni o čemu izjasnila „jednim glasom i jednim ustima”, pa sigurno neće ni sada. Oglašavaće se pojedini akademici, kao i do sada. Agenture su se, pre dvadesetak godina, iz Akademije, na misteriozan način, dokopale nekog radnog materijala, naslovile ga i objavile pod imenom Akademije, tačno kad je to njima trebalo, zatim ga proglasile uzrokom rata i raspada Jugoslavije. Verovatno, radi lakšeg pamćenja, ta laž i takvo objašnjenje već se uči i u školama. Akademija nije uspela da se odbrani od tog varvarskog čina. Zbog dokumenta, koji nikad nije usvojila, godinama je kamenovana i niko nije prošao da se o nju ne očeše „kao koza o pećinu” i kao ni od jednu drugu akademiju na svetu. U međuvremenu, malo je tog kamenja odvađeno, a sada bi jedva dočekali da ga u tu torbu vrate.

S druge strane, Srbija je na kosovsko pitanje davno odgovorila. Svi tumači kosovskog opredeljenja, a među njima i patrijarh Pavle, ponavljali su da car Lazar nije imao ništa protiv carstva zemaljskoga. Tek kad je bio primoran da bira između zemaljskog i nebeskog carstva, izabrao je nebesko. Slično je i današnje kosovsko iskušenje. Srbija nema ništa protiv Evropske unije. Tek ako bude prinuđena da bira između EU i Kosova – moraće da odluči koje je od to dvoje „za malena carstvo”, a „koje uvek i doveka”.

Na fotografiji u knjizi, kada ste bili najmlađi, digli ste dva prsta. Da li ste kasnije, dodali i onaj, nepristojni, treći?

Treći se dobija, kad se ona dva oduzmu!

Da ste, još mlađi, kako biste gledali na oslobađajuću presudu Haškog tribunala Anti Gotovini i Mladenu Markaču?

Generali nisu krivi što nisu osuđeni, ni što je Haški sud odlučio da smrtnu kaznu izrekne samom sebi. U tom smislu njihovu presudu možemo samo pozdraviti. Zato bi bilo dobro da početni udarac na predstojećoj utakmici Srbija Hrvatska bude izveden loptom. Kažu da je pred Haškim sudom svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin. Bilo bi logično da sada pokrenu postupak protiv vajnih tužilaca i lažnih svedoka, koji su godinama klevetali ove nevine ljude i protiv njih pisali optužnicu na hiljadu i trista strana.

Engleski, srpski, kineski

U čemu je engleski bolji od srpskog, a latinica od ćirilice?

Možda će uskoro biti prevaziđena i latinica i engleski. Koliko znam, svako ko želi dobro svojoj deci i misli na njihovu budućnost, davno ih je upisao na kineski.

Zoran Radisavljević
objavljeno: 25/11/2012

Poslednji komentari

Шатро Еуропејац | 27/11/2012 11:44

Није проблем што Игор Г. не познајете 'великог' Дучића, чак ни то што хоћете да оставите утисак неке велеучености. Ја чак могу донекле да разумем и коментаре које сам апострофирао али никада не ћу људе као што сте ви који у сваком коментару пљују по свом народу (ако сте Србин макар по рођењу) или су у најмању руку негативни као што сте овде. Као што ми је необјашњива хрватска ирационална и патолошка мржња према Србима још мање ми је објашњива мржња према самим себи. Обе такве мржње, обједињене и оличене у усташама, су нешто што људски род до сада није а вероватно никад ни убудуће неће видети.

''Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде''. (Дучић).

А шта тек рећи за ове друге?

srednji vek  | 27/11/2012 12:50

Matija je dokaz da u Srbiji vreme drugacije tece.

Jorge LB | 27/11/2012 19:48

Verbalni velemajstor Bećković ipak kao i mnogi sudbinu Hrvatske gleda kroz prizmu Srbije.
Naravno da je to njegov osobni problem, ali zbog mentalnog zdravlja ljudi oko njega mogao bi pozvati na malo mira. Svatko svojim poslom, svojom mukom. Treba jednom tu stranicu okrenuti.
Zbog budućeg, a osobito zbog Hrvata i Srba koji žive normalno u Hrvatskoj, ma kako to neobično zvučalo Srbima u Srbiji.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije