Држава Србија би, на данашњем владином заседању, требало и званично, црно на бело да потврди своје стопостотно власништво у предузећу „Дипос”, под чијим је патронатом део државне имовине и које се бави издавањем некретнина – зграда, вила, станова, гаража у власништву Републике страним дипломатско-конзуларним представништвима и њиховим службеницима.

Тим поводом пре две недеље из генералног секретаријата владе стигао нам је је захтев да доставимо податке о објектима којима „Дипос” у име државе управља (реч је о око 450 објеката), на основу кога је Дирекција за имовину влади и проследила тражену информацију, објашњава Србољуб Панић, заменик директора ове институције по закону надлежне да води евиденцију о имовини у власништву државе.

„Политикин” саговорник подсећа да је „Дипос” израстао из давних дана формираног савезног дипломатско-стамбеног предузећа, после чије ликвидације је настала садашња фирма, као друштво са ограниченом одговорношћу, једно време у власништву Војвођанске и Беобанке, које су откупиле дуговања његовог претходника. Дирекција за имовину је децембра 2007. откупила комплетан оснивачки улог тог предузећа и оно је од тада стопостотно у државном власништву. Почетком 2008. Дирекција је покренула пред владом процедуру да се контролни пакет претвори у прагматско право и то је, услед збивања прошле године, тек сада дошло на дневни ред. Влада би данас требало да усвоји измену оснивачког акта „Дипоса” да би се и формално констатовало стопостотно власништво Републике Србије.

Међутим, некретнине којима располаже „Дипос” само су део имовине Републике Србије, за коју нико поуздано не зна ни колика је, ни ко је користи. Суочен са сталним жалбама државних органа који или немају просторије за рад или седе у неадекватном простору, али и са потребом да држава, као власник, коначно зна шта је њено и рационално газдује својим највреднијим богатством, у оквиру пакета штедње, у склопу програма за отклањање последица кризе, премијер Мирко Цветковић је још у новембру најавио и рационалније газдовање државном имовином, непокретном и покретном. И попис, као предуслов. 

Србољуб Панић објашњава да је Дирекција за имовину по закону надлежна и обавезна да води евиденцију o државним објектима, али и да исто тако закон обавезује кориснике те имовине – државне органе и организације, укључујући и локалну самоуправу да достављају податке о зградама, пословним просторијама, становима, земљишту.

– Они то не чине, законске казне су ниске, а ми немамо овлашћења да их принудно натерамо да нам доставе податке. А сви нас прозивају што немамо комплетну и ажурну евиденцију, на шта смо и сами указивали. Осећамо се одговорним, али то је као кад вас неко тера да ископате бунар, а не даје вам лопату – вајка се „Политикин” саговорник.

Међутим, изгледа да је, и под притиском јавности, ипак на помолу решење бар за део проблема. Пооштравање казнене политике би то олакшало. Претња озбиљнијом казном многоструко већом од петсто или хиљаду динара вероватно би уозбиљила одговорне у државним институцијама. Али то би подразумевало и измене закона које, у садашњим околностима, могу итекако да потрају.

–Да се не би чекало на измене закона, прошле недеље смо предложили Комисији за расподелу службених просторија, и надамо се да ће влада тај предлог разматрати већ следеће недеље, да влада својом одлуком прво задужи Дирекцију да спроведе поступак евидентирања пословног канцеларијског простора, али и да обавеже све државне органе и организације да нам о томе пруже релевантне податке у одређеном року. Тако бисмо у наредних месец дана од доношења одлуке могли да утврдимо ко, колико и по којим критеријумима користи државних квадрата и да направимо пресек. Да видимо ко има више, а ко мање од просека, ко издаје, а ко изнајмљује. И да то што имамо расподелимо, колико-толико правично и сразмерно стварним потребама – каже Панић.

Тако ће се можда показати да се мањак за смештај државних службеника не мери са 50.000 квадрата и да, можда, чак има и вишка, који би држава могла да издаје и од тога зарађује. Јер, до тог податка дошло се само на основу захтева државних органа за доделу простора Дирекцији, која је „предлагач њиховог смештаја”, а не на основу анализе, која, признају у Дирекцији, без података није ни била могућа. Ако се пак установи да је мање квадрата него што су потребе, знаће се бар колико има, па ће се утврдити и стандард по човеку – пет, десет или петнаест квадратних метара канцеларијског простора, констатују у Дирекцији.

Истина, тако би био обављен само део посла. За онај већи, попис комплетне имовине, свих некретнина у власништву државе – од станова и пословних зграда до земљишта, које користе републички, али и локални и органи на Косову и Метохији –требаће више времена и захтеваће и измене закона које би Дирекцији донеле ту врсту ауторитета да нареди корисницима доставу података, а надлежнима за контролу и њеног и рада оних који користе могућност строжег кажњавања кад не испуњавају законске обавезе.