Румунски европарламентарци недавно су поново покушали да интернационализују питање положаја румунске мањине у источној Србији, проглашавајући Влахе за Румуне и оптужујући Србију за грубо кршење њихових права. Такође, почетком маја, на позив Асме Јахангир, специјалног известиоца Уједињених нација о слободи вероисповести,  у Београду се у седишту мисије УНДП-а разговарало о проблемима које Румунска православна црква има у источној Србији.

– Неко се у Београду опасно игра питањем Влаха. На делу имамо већ виђени сценарио с почетка деведесетих, где професионалне патриоте добијају велики новац за тобожњу заштиту српских интереса. Истовремено, Србија причом о „румунизацији” гура прст у око једној пријатељској земљи са којом никада није била у сукобу. Теза о румунизацији потиче од људи злих намера чија је заправо жеља асимилација Влаха – тврди Живослав Лазић, председник Националног савета влашке националне мањине. Лазић је за „Политику” настојања „неких у Србији” да докажу да су Власи и Румуни две одвојене заједнице назвао „ксенофобичним”.

С друге стране, становиште да Власи и Румуни јесу одвојене заједнице не само у погледу националног идентитета, него и језичке припадности, заправо је став званичног Београда. Док Власи Београду замерају на отвореној дискриминацији и покушају асимилације, Београд сматра да су поједини влашки активисти и превише блиски са званичним и незваничним представницима румунске државе, који наводно агитују међу Власима источне Србије да се на предстојећем попису становништва 2011. године изјасне као Румуни.

– Очекујемо да представници румунске државе не врше притисак и да не намећу влашкој популацији румунски национални идентитет јер би, поред кршења међународних стандарда у области људских и мањинских права, то било у супротности са одредбама Споразума између Савезне владе СР Југославије и Владе Румуније о сарадњи у области заштите националних мањина – рекла је за „Политику” државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Анико Мушкиња-Хајнрих.

Питање положаја Влаха у Србији за сада је сконцентрисано на три суштинска захтева. Први је њихово признавање као националне мањине румунског народа која живи у источној Србији, други је право на образовање Влаха на румунском језику, и трећи, најосетљивији захтев, јесте право на богослужење на румунском језику, што би у пракси значило формирање епархије Румунске православне цркве у Тимочкој крајини, или проширење подручја деловања Румунског православног викаријата у Вршцу.

Национални савет влашке националне мањине основан је 2006. године, а у свом досадашњем раду био је суочен са значајним поделама по питањима идентитета и језичке припадности Влаха. Став Министарства за људска и мањинска права да ,,влашки језик није стандардизован” и да „међу припадницима влашке националне мањине нема сагласности о стандардизацији тог језика”, није сметао Савету да  прогласи румунски књижевни језик за матерњи језик Влаха, и да препоручи његово увођење у службену употребу и образовни систем у Србији. И заиста, већ од септембра ће румунски језик у неким областима источне Србије постати изборни предмет.

– Не знам зашто би некоме сметало да влашка деца уче румунски језик као изборни предмет. Па то је један или два часа недељно, да не забораве своје порекло – рекао је председник Националног савета влашке мањине, иначе члан Демократске странке и председник општине Велико Градиште.

Власи представљају изразито већинско становништво у 150 села источне Србије. Поред румунског језика, међу Власима се последњих година шири и утицај Румунске православне цркве, чији је долазак на ово подручје обележила серија сукоба између локалних Срба и Влаха, али и међу самим Власима.

Расим Љајић, бивши министар за људска и мањинска права, рекао је за „Политику” да је  положај Влаха у источној Србији „далеко од угроженог”, те да је покушаја интернационализације „влашког питања” било и у време његовог мандата.

– И тада су румунски посланици у Европском парламенту покушавали да интернационализују питање положаја Влаха у источној Србији и њихову наводну дискриминизацију, за коју одговорно тврдим да не постоји. То је и тада, а верујем и сада, био одраз унутрашњих политичких односа у самој Румунији, јер је то питање идеално за стицање јефтиних политичких поена – казао је Љајић.

Процењује се да две до три хиљаде младих Влаха из источне Србије похађа средње или високе школе у Румунији. Страховања дела српске политичке сцене да ће они по повратку у Србију представљати елиту која ће пре имати румунску, него влашку националну свест, потхрањује и чињеница да Румуни увелико купују куће, викендице и земљу у делу Србије са којим се граниче. Избору Румуније, а не Србије као матичне државе Влаха, свакако иде у прилог и што је Румунија данас чланица ЕУ, па млади Власи, који на основу живота у пограничним областима лако добијају румунски пасош, могу несметано да путују Европом.

Марко Албуновић

-----------------------------------------------------------

Међунационалне тензије

Влашко-српски спор око богослужења започео је 2002. године, када је румунски амбасадор у Београду Стефан Главан без претходне најаве присуствовао служби у оквиру прославе поводом десетогодишњице формирања Демократског покрета Румуна Србије у селу Слатина код Бора. Литургију у сали месне заједнице Слатина служио је епископ Румунске православне цркве из Вршца Данил Стонеску, на румунском језику. Главан се касније извинио због свог поступка, али је исти епископ 2004. године освештао румунску цркву у селу Малајница, бесправно изграђену на приватном земљишту ипођакона РПЦ Бојана Александровића.

С друге стране, маја 2005. године група верника Српске православне цркве спречила је удружење Савез Влаха Србије да у манастиру Колограш обележи 610 година од битке коју је на Ровинама код Неготина против Турака водио влашки војвода Мирча. А априла ове године, на манифестацији „Сусрети села” одржаној у Бору, организатори су замерили представницима села Бучје што су програм најављивали двојезично, на влашком и српском језику, сматрајући да најава програма на влашком представља „румунизацију Србије”.

M. A.