Александар Мартиновић и Јован Ћирић (Фото Т. Јањић)

Јавна расправа о уставности члана 47. Закона о локални изборима, којим се омогућава странкама да одборницима потписују бланко оставке, поново је заинтересовала јавност за питање легитимитета и демократичности таквог обавезивања партијских представника.

О томе колико су одборници и посланици подређени својим партијама и зашто још само у Србији постоји императивни мандат, за „Политику” говоре Јован Ћирић, директор Института за упоредно право, и Александар Мартиновић, члан Законодавног и Одбора за уставна питања Скупштине Србије из Српске радикалне странке.

Политика: Да ли очекујете да ће Уставни суд оценити да је члан 47 Закона о локалним изборима који регулише питање бланко оставки неуставан, како тврди један од покретача поступка пред судом Томислав Николић, и које су могуће последице тога?

Мартиновић: Српска радикална странка сматра да је тај члан закона апсолутно усклађен са Уставом Србије из 2006. године. За нас није спорно да кандидат за посланика или одборника стави на располагање свој мандат странци јер и по члану 5. Устава Србије странке су те које су гарант демократског политичког система. Овде се поставља питање за кога грађани гласају на изборима – опредељују се за један политички програм који им нуди странка и зато је потпуно небитно ко у скупштини представља тај програм, како се зове тај посланик. Морам да додам и да у изјавама појединих политичара да је тај члан 47 неуставан има и политичког лицемерства. Када је закон усвајан 2007, нису рекли ниједну реч против, залагали су се за такав закон. У међувремену су изашли из СРС-а, формирали своју странку и тај члан је пост фестум за њих постао споран.

Ћирић: Делимично ћу се сложити с господином Мартиновићем. Проблем је у члану 102 Устава, према коме је посланик слободан да повери мандат странци, од кога морамо да кренемо ако говоримо о легалности члана 47 Закона о локалним изборима. Наравно, Уставни суд не може да прогласи Устав неуставним, то би био тотални апсурд. Ми који се бавимо правом можемо да кажемо да нека одредба није сасвим демократска. Лично, не мислим да је члан 102 добар, а ни у једном другом европском уставу нисам пронашао ту могућност потписивања бланко оставки. Устави Аустрије, Немачке, Данске, Шпаније, Италије… засновани су на принципима да је посланик слободан да наступа на основу своје савести, а не на основу онога што му странка наложи. У тим земљама, ако посланик напусти своју странку, не може бити избачен из парламента, може само из парламентарних одбора. С тог аспекта можемо говорити о томе да је члан 102 проблематичан, иако је мени јасна интенција законописца који је хтео да се заштити од евентуалне корупције и трговине мандатима. Када у том контексту посматрамо члан 47 Закона о локалним изборима проблематично би било да кажемо да су одборници слободни, а посланици везани за странке, јер је супротно правној логици да странка може да замени посланика, а да не може одборника.

А што се тиче самих уговора, стоји и аргумент да није сасвим у реду да неким приватно-правним односом улазите у сферу јавно-правних односа који су на нивоу републичке или локалних скупштина. Наравно, основна ствар је да ли су одборници или посланици слободни да приликом гласања или дискусије наступају самостално. Јер, у супротном постоји опасност да се Народна скупштина претвори у скупштину акционарског друштва и онда се не види зашто бисмо имали 250 посланика, довољно је да има неколико шефова посланичких група.

Мартиновић: Вредност члана 102 је што спречава да обманете грађане након завршетка избора. Ако сам ја изабран као посланик СРС-а и после избора, када грађанин у односу на мене нема више никаква овлашћења, променим мишљење и заступам неку другу политику, поставља се питање да ли сам ја обмануо бираче.

Политика: А зашто онда у Уставу и закону није јасно написано да је странка власник мандата?

Ћирић: У теорији се сматра да је такозвани императивни мандат напуштен још после Француске буржоаске револуције. Политиколози ће вам, међутим, и данас рећи да посланик није баш сасвим слободан, да странке, које су трансмисија између посланика и народа, на овај или онај начин имају могућност императивног мандата. Али, тешко да би Устав могао баш директно да каже да партија располаже мандатима.

Мартиновић: Сваки устав и сваки правни систем је приказ једне друштвене ситуације и једног времена. Не знам да ли се још негде, као у Србији, гласови купују за новац, где још министри на дан избора деле грађанима пакетиће. Не знам да ли још негде могуће да једна странка или политички блок купи одређени број посланика. Замислите каква би политичка трговина настала у Србији да у Уставу нема члана 102.

Економска ситуација је код нас јако лоша, међу одборницима има много незапослених, замислите до какве би трговине дошло кад не би било бланко оставки. И зато, европска решења имају смисла када би живот у Србији и људска свест били на оном нивоу на коме су у ЕУ Плашим се да би примена европских принципа у ситуацији у којој се Србија сада изазвала контраефекат.

Политика: Да ли је Вама та аргументација прихватљива?

Ћирић: Јесте, ја сам и рекао да тај члан Устава треба да спречи корупцију. Али корупција није само ако сте сиромашни, па вам неко нешто обећа. Корупција може да постоји и ако вас неко много добро плати и каже: „док год си са мном и уз мене имаћеш много пара”. Чини ми се, не знам да ли ће се Мартиновић са мном сложити, да би решење могао бити већински изборни систем, у коме грађани гласају за појединце.

Мартиновић: Морам прво да се вратим на теоријско питање – да ли је парламент место где се гласа или место где се дебатује о друштвеним проблемима. Чини ми се да они који заступају став да је члан 47 неуставан, своде парламент на гласачку машину, на институцију која искључиво о нечему гласа. За СРС то је место у коме се расправља, а да бисте о нечему квалитетно расправљали није довољно да у њему седе само шефови посланичких група, него шири круг људи који одражава друштвену структуру. Добар парламент се не мери само по томе колико је закона изгласао, како то тврди владајућа коалиција у Србији, него какав је квалитет дебате у парламенту. И зато парламент није акционарско друштво.

Ћирић: Мартиновић је оценом да је скупштина на неки начин и дебатни клуб, чини ми се дао за право мом аргументу да не мора сваки посланик да гласа онако како му се каже, него да у дебати људи могу да дођу и до неких компромисних решења.

Политика: Теоријски је могуће и у већинском систему направити уговорни однос између посланика и странке?

Ћирић: Не, не може, јер сте гласали за конкретну особу. Међутим, ни тако изабрани представници грађана нису потпуно слободни и независни, јер су свакако чланови неких партија. Рецимо, у Британији је могуће да посланици смене владу, али то се у 20. веку догодило само два пута – 1929. и 1974. У свим осталим случајевима, влада је била та која је распуштала парламент.

Мартиновић: Кад смо већ код енглеског парламента, тамо постоје људи који се у политичком жаргону називају бичеви. Имају задатак да воде рачуна да ли су сви њихови посланици дошли на седницу скупштине, да ли дискутују у складу с програмом странке и где су кад треба да се гласа. Дакле, и тамо и те како има дисциплине у посланичким групама.

Политика: А колико на поверење грађана у странке и политичаре утиче то што постоје бланко оставке? Зашто да им грађани верују ако они сами немају поверења једни у друге?

Ћирић: Ви сте ту донекле у праву: ако они сами међусобно нису чврсти и сигурни у сами себе да неће издати, зашто су им потребне бланко оставке. Да упоредимо то са неком спортском екипом која излази на утакмицу: ја као играч морам да будем потпуно сигуран у своје саиграче – ако нисам сигуран, ја губим ту утакмицу. Ја, наравно, знам да су људи променљива, да не кажем кварљива категорија, али чини ми се да то са бланко оставкама може да створи код људи извесно неповерење.

Мартиновић: Посланик је човек од крви и меса. У парламенту не седе свеци и апостоли и веома је тешко да унапред, у стопроцентном износу, гарантујете за неког да у одређеном моменту неће издати идеологију захваљујући којој је изабран за народног посланика. Хајде да се не лажемо, тога је било у историји и нажалост биће. Када човеку ставите на сто огромну количину новца, нема баш тако много људи који ће једноставно да кажу „не, хвала” и који ће остати потпуно верни својој савести и својим начелима. У време када је у Србији велика незапосленост, када људи не могу да реше своје егзистенцијалне проблеме, да не постоје те бланко оставке, поставља се питање шта је алтернатива – је ли то онда политичка трговина. Онда се потпуно анулира резултат избора, онда је потпуно небитно колико мандата освојите на изборима, јер у међувремену до следећих избора, можете да их повећате или смањите. Шта нама вреди што смо ми на изборима 11. маја 2008. добили 78 мандата, када их сада имамо 56? И какав је то политички систем у коме немате загарантовано да ћете из парламента изаћи са онолико мандата са колико сте ушли? С друге стране, добијамо из буџета Србије, по Закону о финансирању странака онолико новца као да имамо 78 посланика. То је једна потпуно шизофрена ситуација.

Политика: Очигледно је да ни бланко оставке нису увек решење за тај проблем.

Мартиновић: Српска радикална странка сматра да је члан 102. Устава Србије добар члан и да спречава политичку трговину. Проблем је што се, нажалост, управно на примеру СРС-а у Скупштини Србије крши тај члан. Ми дамо оставке народних посланика који су прешли код Николића, Административни одбор каже да то не важи, иако такве оставке имају и у ДС-у и у Г17 плус, СПС-у…При том, и у самој Николићевој странци имају два различита приступа том проблему. Није пристојно што то говорим, ти људи нису овде, али, ево, Николић тврди да су мандати његови, да их је лично зарадио у изборној кампањи. Можда јесте тако. Али онда, зашто је Александар Вучић вратио мандат СРС-у у Скупштини Београда? И зашто је рекао „браво мајсторе” Горану Цветановићу када је овај вратио мандат пошто је прешао у СНС? Па чекајте, морамо ли вратити мандат или не морамо?

Политика: Докад се императивни мандат може правдати спречавањем корупције – док не постанемо богатије друштво, па ће посланици и одборници с већим платама бити мање поткупљиви?

Мартиновић: На то питање одговорио је један амерички политички теоретичар шездесетих година прошлог века, који је рекао да демократија не може да функционише у држави која нема око 60.000 долара бруто националног дохотка по становнику. Дакле, емпирија је показала да квалитетан демократски политички систем мора да подразумева и одређени степен економског развоја. Демократија као вид политичке организације друштва нигде није дала добре резултате у земљама које су биле сиромашне. Варате се ако мислите да демократија може добро да функционише у земљи у којој су грађани принуђени да себи секу прсте, да скачу с прозора, да блокирају пруге…

Ћирић: Економска ситуација јесте нужан, али не довољан услов да би се заиста могло говорити о развоју демократије. То зависи и од опште политичке културе и од развоја свести грађана, али ту улазимо у велику филозофију.

Б. Баковић
Г. Новаковић