Izgaranje na poslu u redovnom punom radnom vremenu poželjno je i potpuno razumljivo. Zbog toga smo valjda tražili radno angažovanje i dobili poverenje pretpostavljenog. Ustaljena radna šema uglavnom izgleda ovako: pet radnih dana u nedelji, po pravilu osam sati dnevno sa plaćenom zakonskom pauzom od pola sata. Mimo toga, svo vreme ovog sveta je naše, sve dok poslodavac, odnosno priroda delatnosti ili organizacija rada, ne zahtevaju prekovremeni rad. Samo u slučajevima više sile, iznenadnog povećanja obima posla i kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran, na zahtev poslodavca,  radnik je dužan da radi duže od punog radnog vremena. Ništa strašno ako je u skladu sa zakonom, ne traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom i podrazumeva uvećanu zaradu. 

Međutim, kako smo saznali u Inspektoratu za rad, u praksi inspekcijskog nadzora uočavaju se brojni problemi u primeni ovog pravila. Naime, sve je veći broj poslodavaca koji krše navedene zakonske odredbe, zbog čega je inspekcija rada pojačala nadzor.

– Inspektor rada najpre vrši uvid u akta poslodavca kojima je utvrđeno radno vreme zaposlenog, raspored radnog vremena, postojanje evidencija o radnom vremenu i obračunske liste isplaćenih zarada. Sledeći korak je utvrđivanje da li postoji zahtev poslodavca za prekovremenim radom u skladu sa Zakonom o radu i da li zahtev sadrži broj časova prekovremenog rada. Ukoliko nema uredne dokumentacije podnosimo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, kažu u Inspektoratu.

Iako su za ovaj prekršaj predviđene visoke novčane kazne, inspektori rada u sankcionisanju pomenutih povreda zakona nailaze na teškoće, pre svega zbog činjenice da poslodavci nisu zakonom obavezni da vode evidencije o radu tako da je teško utvrditi kada je radnik započeo, a kada završio sa radom. Inspektori smatraju da je pored pojačanog inspekcijskog nadzora neophodno i precizirati zakonske norme kako bi se efikasnije sankcionisale povrede odredbi o prekovremenom radu.