Новак Ђоковић је на још једном врху на који је донедавно био претплаћен Швајцарац Роже Федерер. Подвиг нашег најбољег тенисера није остао усамљен на завршном турниру за по осам најуспешнијих појединаца и парова у сезони у Шангају. Трофеј је приграбио и Ненад Зимоњић с Канађанином Данијелом Нестором. Нашалићемо се – Србија до Шангаја.

Ђоковић је у финалу победио најбољег руског играча Николаја Давиденка са 6:1, 7:5, а вимблдонски шампиони су били успешнији од једног од најбољих дублова свих времена близанаца Боба и Мајка Брајана из САД са 7:6 (7:3), 6:2. Корист од тријумфа је вишеструка. Ђоковић ће се примаћи на само десет бодова Федереру, другопласираном на светској ранг-листи, коме је први пратилац. Задатак да буде „други” рекет света ове године није остварио, али то може да учини већ на почетку следеће, на турниру у Бризбејну (5-11. јануар). С обзиром на расплет у такмичењу по групама, односно то што Федерер први пут није успео да прође у полуфинале, сада се види је да Ђоковићев меч против Цонге у последњем колу ипак имао такмичарски значај. Нашем тенисеру победа није била потребна, пошто је успесима у прва два кола већ био обезбедио пласман међу четири најбоља, али да је савладао француског играча, освојио би не само 100.000, колико вреди победа у групи, него би освојио и 100 бодова за светску листу, тако да је и у овој сезони могао да оствари жеље.

А Зимоњић ће од данас да буде најбоље пласирани играч дубла на свету. У Шангај је дошао као трећи (једно кратко време ове године био и други), а потиснуће управо Брајанове, који су били на деоби првог места с истим бројем бодова, будући да се тај пар не раздваја. Нестор, који је већ био први „рекет” у дублу, заузеће друго место.

Ђоковић је освојио 1.240.000 долара (да је победио и Цонгу, узао би 1.340.000) и то 100.000 само за учешће, по 100.000 за две победе у групи, 315.000 за победу у полуфиналу и 625.000 за тријумф у финалу. Приде му је припао и мерцедес. Зимоњић и Нестро ће поделити 220.000 долара. Уз то, сезону завршавају као најбољи пар на свету.

Ђоковић је у Шангају омеђио годину вредним трофејима, будући да ју је започео тријумфом на Мађународном првенству Аустралије у Мелбурну. Потом је тријумфовао у Индијен Велсу, на првом од девет турнира из мастерс серије у сезони (најјачи после четири за „грен-слем”), а затим и на турниру тог степена на шљаци у Риму. То му је, био и последњи трофеј у сезони. У потоња три финала је остао празних руку (Краљичнин клуб у Лондону, мастерс у Синсинатију, Бангкок). Али, на велелепном стадиону, чуду модерне архитектуре у кинеском граду, потврдио је светску класу, иако његова игра није била на оном ураганском нивоу као у Мелбурну. Давиденко, који је у финишу сезоне достигао врло добру форму, мора да се сложи и помири с тим да је Ђоковић бољи тенисер од њега, јер га је наш тенисер савладао и у групи – 7:6 (7:3), 0:6, 7:5.

Организатор се својски потрудио да приреди спектакл за 15.000 гледалаца. Наш и руски тенисер су на игралиште изашли у полумраку, из дима као сценског ефекта. У таквом амбијенту обично боксери иду до осветљеног ринга, али, упркос очекивањима Давиденкових поклоника, Рус је од почетка спустио гард и примао је ударац за ударцем. Ђоковић је тукао са свих страна и брзо је повео с 5:0, тако да су и његове и мисли његовог противника могле да буду усмерене на следећи сет.

У њему је Давиденко повео први пут на мечу (1:0), али је поново Ђоковић преузео иницијативу (4:1). Када је изгледало да је Рус у нокдауну и да неће успети да се опорави (Ђоковић водио с 5:3 и имао две меч-лопте на Давиденков сервис), тргнуо се и увхатио наду (5:5), али Ђоквић баш тада, а тако је било и у њиховом претходном сусрету, ако и у дуелу нашег играча с Французиом Жилом Симоном у полуфиналу, делује најприбраније.

– Сматрам да имам квалитет да следеће године постанем најбољи тенисер на свету. Али, нека то буде и кроз пет-десет година. Важно је да остварим циљ мог живота, а лекцију сам научио – није добро када се игра под оптерећењем пласмана на свесткој листи – казао је Ђоковић, који је два пута ове године у непосредним дуелима с Надалом имао шансу да га потисне с другог места (Шпанац тада још гледао у леђа Федереру), али је изгубио и у полуфиналу Хамбургу и у полуфиналу на „Ролан Гаросу”, јер, играло се на шљаци, Надаловом буњишту.

Ђоковић је мишљења да се најбољи тенис на свету више не врти око два играча, водећег двојца од 25. јула 2005, када је Шпанац постао Федереров први пратилац.

– Има пет-шест-седам играча који играју одлично и који могу да савладају било кога. Давиденко је један од њих. Показао је да је један од најупорнијих играча на свету.

Зимоњић је учествовао на завршном турниру још два пута, оба пута у Шангају. Пре три године је био финалиста са Индијцем Леандером Паесом, а претрпошле године није успео да прође групу с Французом Фабрисом Сантороом.

– Ово ми је најбоља сезона у каријери. Освојио сам Вимблдон, био финалиста „Ролан Гароса”, освојио сам завршни турнир први пут, а Нестор је одбранио трофеј. Победили смо и то кога, браћу Брајен, најмоћнији пар у последње три-четири године. Заузели смо прво место... – набројао је Зимоњић све подвиге.