Наша тенисерка Јелена Јанковић није забринута, бар како је изјавила у интервјуу за „Спорт експрес”, што није више међу првих десет на светској листи. Уверена је да ће се до краја године вратити у врх, али то јој није главни циљ. Ево целог њеног разговора с Владасом Ласицкасом који су могли да прочитају љубитељи тениса у Русији.

– Од понедељка нисте на листи десет најбољих тенисерки на свету. Да ли је то необичан осећај?

Нисам превише размишљала о томе. Ипак сам била међу десет најбољих последњих четири-пет година и чини ми се да сам по томе једна од најстабилнијих тенисерки. Поред тога од овог тренутка до краја сезоне нећу морати да „браним” много поена. Тако да рачунам на то да ћу се убрзо вратити међу десет. Иначе, што се тиче рејтинга већ сам остварила своју машту кад сам постала први рекет света. Сада ми циљ није рејтинг, него победе на великим турнирима. На то сам се и усредсредила.

– Полазећи од нових циљева недавни „Ролан Гарос” тешко да ћете уписати себи у плус?

Завршила сам борбу у осмини финала што је, сигурно, било у првом реду неочекивано за мене саму. Меч с Франческом Скјавоне је био у три сета и врло напоран. Одлучујући сам изгубила са 6:4, али сам имала шансу да добијем тај сусрет. На жалост, мало сам изгубила концентрацију и кад се одлучивало о важним лоптама нисам играла онако како је требало. Због својих грешака сам изгубила тај меч. Али и то је, такође, део спорта, па треба заборавити неуспехе и ићи напред. Већ сам три пута била у полуфиналу Међународног првенства Француске и надам се да ће доћи и мој дан да славим тамо победу.

– Тенисерке обично причају овако: кад изгубим турнир је за мене завршен и више га не пратим. Ипак, имајући у виду да су се у финалу на „Ролан Гаросу” састале Ли На и Франческа Скјавоне, која Вас је победила, да ли сте били изненађени?

Да су ме на почетку турнира питали да кажем имена финалисткиња Ли На тешко да би била на том списку. Њеној игри више одговара брза подлога. Али, у томе је и лепота спорта. Никад се не зна шта може да се догоди. И сигурно је победила најјача тенисерка у том тренутку. Играла је добро током целог турнира. На путу до своје прве титуле у Грен слему је савладала неколико врло озбиљних супарница. Мислим да је њена победа апсолутно заслужена. На крају турнира, у одлучујућим мечевима, изгледала је јаче од осталих, а то је врло важно. Зато честитам Кинескињи, она сада може потпуно да ужива у свом успеху. А што се тиче Скјавоне може да се каже да су сада париски терени њени. Она се у Паризу осећа као код куће. Вероватно је до тога дошло после прошлогодишње бајке када је победила на турниру. Не треба заборавити да је освојила титулу када је имала 29 година. А многи сматрају да је то доба за тенисерке практично већ крај каријере.

– На чијој су страни биле Ваше симпатије у двобоју између Рафаела Надала и Роџера Федерера?

Велики сам Надалов поклоник. По мом мишљењу, он је најјачи тенисер на шљаци.

– Ваш старији брат Марко ми је испричао да захваљујући њему имате сад тако добар ударац слева. Да ли је то тачно?

То је апсолутна истина. Једноставно, кад смо почели да играмо тенис тренер је увек одређивао њега на другу страну игралишта, одакле је Марко форхендом слао лопту у моју леву страну. У детињству сам заиста морала чешће да изводим бекхенд.

– Да се задржимо на детињству. Играли сте у Тениском клубу Црвена звезда. А сада, кад су прошле године, и даље подржавате Звезду или сте, можда, почели да навијате за неку другу екипу?

Не. Само Црвена звезда, и то у свим спортским гранама. Дакле, не само фудбал, него и кошарку, одбојку... Љубав из детињства не пролази.

– Свирање клавира, још један део Вашег детињства, вероватно сте сасвим запоставили?

Да, свирала сам кад сам имала седам година. Наравно, велики део онога што сам тада научила одавно сам заборавила. Али ако затреба по сећању ипак неколико мелодија могу да одсвирам.