Септембра прошле године, управо после блиставог њујоршког краја сезоне којом је заслужио Лауреус, лондонски „Економист” је објавио своје виђење Новака Ђоковића, које је могло не само да уздрма овдашња осећања да је српски јунак једнако цењен и у остатку света, већ и да их дубоко повреди.

Ту је, под печатом озбиљне анализе у рубрици „Теорија игара”, пласиран хиљаду и један разлог да се овог понедељка у Лондону, можда, не догоди то што јесте. Сада можемо мирно да варимо поједине цитате и размишљамо колико су увећали сјај Картијеове статуе у Новаковим рукама.

Часопис стар 170 година, са амбицијама „да учествује у оштрој борби између интелигенције која вуче напретку, и безвредног, плашљивог незнања које кочи прогрес”, бавио се наизглед неважном темом – зашто компанија „Жилет” не прекине сарадњу са Федерером и окрене се Ђоковићу.

Не, није због слабе браде. Анализа недељника за „високо образоване читаоце, утицајне руководиоце и креаторе политике”, обухвата пирамиду разлога да Ђоковићева доминација над Федерером и Надалом представља тежак ударац за глобално тржиште.

Пре навођења делова, могли бисмо да ставимо ознаку да нису за свачији стомак, али вреди знати ставове часописа са милионским тиражом, за „слободно тржиште и глобализацију“.

Почиње оценом да је нови број 1 мање телевизичан од свргнутих претходника. Ту је за поређење узет један „Мапетовац”, а уредник се побринуо да и Ђоковићева фотографија личи, пажљиво бирајући гримасу у тренутку највећег напора.

Прескочићемо неке друге циничне и увредљиве детаље који задиру и у Ђоковићев породични живот. Даље му се, рецимо, замера да – насупрот „маестру” и „матадору” – нема маркетиншки повољан надимак. Па се налазе елементи неспортског понашања, од дугих пауза између сервиса, до цепања мајице после победе, „изван граница прихватљивог понашања на терену.”

Да не би све било црно, додаје се да „енглески говори једнако течно као Федерер” и да његова духовитост којом „забавља публику (мада не и ривале), може да привуче „другу врсту спонозора од Федерерових”.

Рекло би се да је ипак крунски аргумент остављен за крај: „Није му од велике помоћи ни националност. Међународни имиџ Србије је још увек патиниран ратним злочинима деведесетих и лошим односима са суседима.”

Можда су све претходне критике могле да се прескоче и да се до закључка дође овом реченицом, а можда и само њеним завршним делом. Ипак, да све буде јасно и нижим представницима „високих интелектуалаца”, непотписани аутор даје коначни закључак:

„Господин Ђоковић је свакако успешан. Али, ако не жели да не остане разочарање, мораће да достигне господина Федерера у још нечем осим игре.”

Иза дубоког уздаха после читања, можемо да се вратимо на ведрину прексиноћне свечаности у Лондону и неке важније закључке. Можда је после овог текста јаснија Новакова изјава у Вестминстеру, да је „срећан што је у Мелбурну поцепао мајицу”?

И можда се под другачијим светлом види сав његов дивовски напор у том финалу. Спортски гледано, већ пласман у полуфинале, а поготово у финале, био је довољан мотив и успех после пет месеци борбе са повредама и замором. Али, Новак се у Мелбурну није борио само са Надалом...

А, нама је за поуку – и Лауреусу за понос – што је спорт победио. Да је по нашим страховима и сумњама, Лауреус би најпре био „намештен” Себастијану Фетелу. Иако су Дајмлер и Мерцедес-Бенц кључни спонзори лондонске гала представе, она је приређена у част српског спортисте, који је мирно и са дубоко људским речима о значају ближњих, примио пехар који заслужује. Са 24 године, на врхунцу људских потенцијала, за најбољег спортисту света проглашен је прави човек. Ако Новаку Ђоковићу „није од помоћи” што је Србин – Србима јесте.