Постоји граница иза које врхунски резултати прерастају оквире спорта и постају феномен ширег значаја. Српски тенис је прешао ту границу много пре него што је Новак Ђоковић постао најбољи на свету. Експлозија овдашњих тениских успеха постала је предмет страних социолошких и културолошких анализа још оне невероватне, а сада готово заборављене 2008. Та је година започета Ђоковићевом првом гренд-слем титулом, а завршена тако што су се на врхове светских листа успињали, редом: Ана Ивановић (јун), Јелена Јанковић (август) и Ненад Зимоњић у пару са Данијелом Нестором (новембар).

Током наредне две сезоне могло се учинити да је прошла најбоља година за српски тенис, а онда су се винули и Јанко Типсаревић и Виктор Троицки. Од тријумфа Србије у Дејвис Купу 2010. кренуо је други део приче о чудима из Србије, који још траје.

Није необично што се српским успесима највише баве бивше тениске велесиле, САД, Аустралија и Велика Британија. Један амерички коментатор дошао је до закључка да су тамошњи таленти уљуљукани врхунским условима, те оптерећени високим очекивањима у односу на овдашње спортисте, никле у ратним условима и на празним базенима уместо тениских терена.

У Аустралији се недавно појавило нешто другачије социолошко објашњење, да је пресудна пожртвованост српских родитеља, јер својим улагањима и бригом за сваки детаљ тренинга обавезују децу да максимално узврате.

Када је тема најбољи спортиста света Новак Ђоковић, анализе су много конкретније и задиру у најситније детаље. У тој анатомији његових успеха, тренутно је најактуелнија физичка издржљивост. После победе у Мелбурну, од британских стручњака за кондиционе припреме могло се чути да Ђоковић предњачи у методама брзог опоравка, док је некадашњи амерички шампион у дублу Рик Лич оценио да се Новак и физички и ментално ослободио осећаја умора.

Не своде се сви коментари на субјективне и тешко доказиве оцене. Британски спортски аналитичар Ник Харис управо је објавио детаљне резултате истраживања о периодима највећих ривалитета за 45 година професионализације гренд-слем турнира. Он се потрудио да бројкама и чињеницама потврди наслов: „Ђоковић, Надал и Федерер – најсавршенији тенис икада виђен”.

Методологија његовог истраживања је једноставна. За једино мерило је узео гренд-слем турнире, свих 175 од 1968. Па до овогодишњег Мелбурна. Победнику је давао 128 поена (према укупном броју учесника), финалисти 64, полуфиналисти 32, четвртфиналисти 16, а за улазак у четврто коло – осам поена.

Сваком тенисеру је одређивао најбољи четворогодишњи период, сматрајући да је то реална дужина периода врхунске форме. Максималан појединачни резултат износио био 2.048 поена (16 х 128), за свих 16 узастопних победа на гренд-слем турнирима. По том рачуну, најближи савршеном четворогодишњем периоду био је Роџер Федерер до 2009, са по 1.632 поена (79,69 %) после Ролан Гароса, као и после Вимблдона.Други је Рафаел Надал, управо у садашњем периоду, са 1.192 поена, док 3-5. место деле Бјерн Борг (до 1981.), Иван Лендл (до 1990.) и Пит Сампрас (до 1997.), са по 1.176 поена. Шести је Мекинро (до 1985.) са 896, а Ђоковић је десети са 800 поена, али његове најуспешније четири године још нису избројане...

Када се саберу истовремени резултати двојице најуспешнијих асова свога времена, заједнички максимум на 16 турнира износи 3.072 поена. Најближи том савршеном броју био је тандем Роџер Федерер и Рафаел Надал, са укупно 2.536 поена после Мелбурна 2009. То би дакле био највећи ривалитет двојице тенисера у новијој историји, а већ на другом месту је ривалитет Надал-Ђоковић са 1.992 поена закључно са Мелбурном 2012.

Никада пре Федерера и Надала није се десило да двојица истовремено достижу 800 или више поена, а у периоду до Мелбурна 2012. чак тројица су прешла ту границу. Федерер, Надал и Ђоковић освојили су 15 од 16 последњих гренд-слем титула (омео их је само Дел Потро у Њујорку, 2009) и готово редовно стизали до полуфинала или финала. Са 83,71 одсто успешности они надмашују не само било коју тројицу у новијој историји, већ и све чувене парове-ривале.

Својој опсежној анализи, Ник Харис додаје и пар ечи утехе за британски тенис: „Енди Мареј се такмичи у најсјајнијој ери у историји...” Ми можемо да додамо још нешто. У том истом периоду, досад најуспешнијем за Рафаела Надала, српски тенисер је седам пута узастопно победио свог највећег ривала – за мање од годину дана. Да ли постоји такав случај у историји спорта?

Марјан Ковачевић