Горан Прпић (45), некадашњи југословенски тениски репрезентативац, данас је хрватски Шамиљ Тарпишчев. Од 2000. предводи женски национални тим, а скоро четири године је и селектор мушког. Његова реч у Хрватском тениском савезу сигурно има тежину, иако његов ауторитет није неприкосновен као у алфе и омеге руског тениса.

Овог пута, ипак, биће уважено мишљење и Прпића и хрватских тенисера да меч са Србијом у четвртфиналу Дејвисовог купа (9-11. јул) треба да се игра у дворани „Спаладијум” у Сплиту, отвореној претпрошле године. О сусрету који привлачи пажњу као да је мегдан већ сутра хрватски селектор говори за „Политику”.Зашто сте Ви и играчи једнодушни у жељи да се игра у Сплиту?

Сплит не бирамо због Србије. Наша је жеља била да прошле године у Сплиту дочекамо и Американце у четвртфиналу и Чехе у полуфиналу, али се оба пута играло у Поречу. После сусрета с Чешком били смо разочарани и огорчени, али не због тога што смо изгубили, већ зато што смо се код куће осећали као у гостима. Тих 1.300 гостујућих навијача су створили атмосферу која је била снажан ветар у једра њиховим тенисерима, а дворана има око 4.500 места. Наш савез је начинио пропуст, јер је дозволио да Чеси гро карата купе преко интернета. Очигледно да је зарада од њихове посете била главни интерес. Е, зато што бисмо желели да као домаћини имамо подршку какву Чеси праве и у гостима, бирамо Сплит. Показало се да је тај град био сјајан избор 2005, када је Хрватска на путу ка титули ту дочекала Румунију у четвртфиналу и Русију у полуфиналу. Само, сада се неће играти у Грипама, већ у новој дворани која прима 12.000 људи. Мислим да Загреб није у оптицају и да неће бити лобирања да се игра у нашем главном граду. Савез има своје услове у погледу финансијске надокнаде, али сам сигуран да је договор са Сплитом известан и због интереса наше репрезентације и због интереса града. Меч са Србијом је тениски спектакл и заслужује да буде одигран пред великим бројем гледалаца.

Као домаћини имате право да изаберете подлогу. На чему ће се играти?

Најреалније је да то буде такозвана средње брза подлога на којој смо минулог викенда у Вараждину победили Еквадор с 5:0. То одговара свим нашим играчима, али поразмислићемо још.

Сусрет је од 9. до 11. јула, одмах после Вимблдона. Да ли је то добар или лош час пошто се за кратко време с траве прелази на другу подлогу, а с отвореног у дворану?

Код сваког играча је то појединачна ствар како ће да се прилагоди на нове околности. Али, сви су они дуго професионалци и то је потпуно уобичајено. На Међународном првенству Аустралије се две недеље игра на великој врућини, а одмах затим турнири се настављају у дворанама и све тече својим током. Сад, друга је ствар, на пример, што је Родик прошле године играо онај сјајни финале с Федерером на Вимблдону у пет сетова, па је због премора, на нашу срећу, морао да откаже учешће у репрезентацији и није дошао у Хрватску.

Које су предности хрватског тима у односу на српски?

Обе репрезентације имају жељу да победе и калкулацију како то да учине. Можда су оба наша тенисера у синглу бољи од другог играча Србије, а ваш тим сигурно рачуна на обе Ђоковићеве победе. Опет, други српски рекет је можда кадар да изненади нашег играча, а ми способни да изненадимо Ђоковића. Како сада ствари стоје, Србија је у благој предности због Зимоњића који је вођа у дублу. Одлучиће нијансе, тренутак надахнућа, можда и распоред мечева зависно од жреба...

Против Еквадора у пару су први пут заједно играли Карловић и Чилић. Да ли је то дугорочно решење?

Њих двојица су одиграли добро. Победили су с 3:0. Ипак, наш први избор у дублу је Анчић који је мотивисан да се врати у ону стару форму. Има још четири месеца до сусрета, а ако он успе да се наметне, биће сигурно један од двојице у пару.

Може ли језичак на ваги да буде баш саветник селектора Србије Никола Пилић, практично Ваш претходник у хрватској репрезентацији уколико се не рачуна 2006. када је тим стицајем околности водио Иван Љубичић?

Ситуација у вези с њим је јако деликатна. Пилић долази у свој родни град, као човек из сенке у српском тиму, а против репрезентације коју је 2005. довео до трона. Заиста ми је незахвално да коментаришем његову позицију. Он, наравно, све зна о нашем тиму, али ту заправо и нема тајни, јер сви о свима све знамо.

Када је реч о Дејвисовом купу, у вези с Вама је неизбежан сентиментални излет у прошлост, поготово због оних победа у југословенском тиму против француских асова Ное и Леконта 1985.

Радо се сетим сусрета с Француском у „Пиониру” и увек зажалим што немам снимке тих мечева за своју архиву. То није био први пут да играм у репрезентацији, али тај дуел сматрам својим дебијем из снова. Начинили смо, могу слободно да тврдим, непоновљиву сензацију. Французи су дошли с најјачим тимом. Њихов четврти играч тада је био 13. на листи, а остали међу десет најбољих на свету. Атмосфера је била фантастична. Таква подршка с трибина нам је и помогла да начинимо подвиг, а нарочито мени. Публика је увек била највећа драж Дејвис купа. Сигуран сам да у Сплиту можемо да имамо амбијент какав је створен у Пиониру тог октобра 1985.

Да ли сте се чули са Слободаном Живојиновићем, председником Тениског савеза Србије, с којим сте оборили Французе на плећаи изборили се за опстанак у Светској групи.

Још нисмо поделили утиске, али верујем да ћемо се чути у најскорије време.

Горан Анђелић