Meni

Tenis

INTERVJU: NOVAK ĐOKOVIĆ

Voleo bih da tereni budu moja kancelarija

Najbolji teniser sveta o osvajanju i odbrani, sreći i ponosu, publici i motivaciji, podlozi i udarcima, ličnom životu i budućnosti. – Ciljevi sezone: Njujork, Dejvis kup i broj jedan. – U Beograd dan uoči prvog meča sa Kanadom. – Magija beogradske Arene

Foto Beta

O Novaku Đokoviću svi znamo sve. Samo ne umemo da zavirimo u budućnost, ni u ono što najbolji sportista sveta 2011. i prvi ambasador lepše Srbije ima da kaže o sebi. Na takva pitanja našeg lista – o svemu i svačemu – odgovarao je u vreme letnjeg odmora provedenog na Jadranu, a uoči nastavka sezone, od 5. avgusta u Kanadi.

Već sedmu godinu beogradski teniser završava u svetskom vrhu, među trojicom najboljih, a treću uzastopno na prvom mestu. Po dužini vladavine ušao je u prvih deset u istoriji (a Srbiju uveo među prvih šest zemalja), osvojio šest gren slem turnira, olimpijsku medalju i Dejvis kup sa Srbijom, ali i dalje širi strah i trepet – ostaje sportski uzor na terenu i van njega. Tek je navršio 26 i ušao u doba u kojem većina dostiže zenit. Svestan je odgovornosti koju ima kao zvezda, kako u sportu tako i u svom narodu koji ponosno predstavlja. Uspeh nije izgradio samo retkim talentom već i još ređom spremnošću na usavršavanje i odricanje. Tako i odgovara na pitanja: predusretljivo, ali sa mnogo izgrađenog takta.

Naš pojedinačni sport ima malo iskustva u borbi za prvo mesto u svetskoj konkurenciji, pogotovo tako jakoj kao što je to teniska. Uspešnu odbranu takvog rezultata gotovo i da ne poznajemo. Odatle i prvo pitanje:

Kakva je razlika u doživljaju između osvajanja i odbrane?

Velika. Osvajanje nosi drugačiju filozofiju jer se rukovodiš novim ciljem: da osvojiš još jednu titulu, da igraš kao da si tu prvi put. Rekao bih da je tada želja za uspehom i pobedom veća jer si ofanzivniji. Odbranu kao pojam doživljavam defanzivno, tromo. Zato na svim turnirima koje igram, sportski rečeno, napadam. Čak iako sam to takmičenje osvojio godinu dana ranije, ja ga doživljavam kao novi cilj koji treba osvojiti i ostvariti novi uspeh, a ne ponoviti i odbraniti onaj od pre.

Od prodora na prvo mesto morali ste više puta da menjate ciljeve u hodu. Šta je dugoročni plan, a šta je najvažnije do kraja ove sezone?

Ciljeve sam prilagođavao postignutim rezultatima i novim mogućnostima. Kada sam osvojio Vimbldon, ostao je neosvojen Rolan Garos i bilo je logično da mi to bude glavni cilj ove sezone. Dugoročni plan sam davno postavio i toga se svi u timu držimo – da moja igra bude konstantna. Meni je lično najvažnije da ovaj nivo igre bude stalan i da ostanem zdrav. Takođe, svaki novi turnir je novi izazov, a ove godine cilj je i da još jednom osvojimo Dejvis kup. Naravno, unapređenja u igri su moj neprestani cilj godinama. Što bolje igram, bolje se osećam na terenu, raste mi samopouzdanje, a time i rezultati. Najvažniji zadatak do kraja godine me čeka u Njujorku i najveći deo snage usmeriću upravo na gren slem. Međutim, ništa manje značajni nisu mi Rodžers kup, Sinsinati, Peking, Šangaj, Pariz, odnosno završni masters kup. Svaki turnir igram s namerom da ga osvojim, a tako će biti i u nastavku sezone. Neću se štedeti ni na jednom, jer bih voleo da treću godinu za redom završim kao svetski broj jedan.

Dejvis kup reprezentacija Kanade stiže nam u septembru. Šta mislite o tom polufinalu na šljaci?

Očekujem da će biti jako naporno, jer je ove godine finale Ju-Es opena u ponedeljak, a prvi meč Dejvis kupa u petak. Nadam se da ću igrati finale u Njujorku, gde dan kasnije organizujemo dobrotvornu večeru moje humanitarne fondacije, drugu godinu zaredom. Tako da ću doći u Beograd u četvrtak, dan pre prvog meča. Nažalost, neću imati vremena za odmor, adaptaciju na uslove dvorane, drugačiju vremensku zonu, drugu klimu... To je nešto sa čim sam se već suočavao i biće potrebna prava magija da sakupim dovoljno snage i energije za maksimalnu borbu. Ali, kad uđem u beogradsku Arenu i osetim energiju navijača i ogromnu podršku, odmah zaboravim na umor. Sa druge strane, ekipa će verovatno biti kompletna i to će umnogome povećati naše šanse da stignemo do finala. Nijednog trenutka ne smemo da se opustimo, jer je selekcija Kanade došla do polufinala i njihove igrače odlično poznajemo.

Da li se tenis izmenio pojačanjem odbrane i u kom smeru trenutno ide?

Danas mnogi teniseri iz vrha svoju taktiku zasnivaju na defanzivnoj igri i poenima sa osnovne linije. To je trend koji traje već nekoliko godina, a pre desetak ili više godina po ovom stilu su bili prepoznatljivi možda samo španski teniseri. Ne verujem da će se vratiti servis-volej igra u dogledno vreme, ali će tenis svakako biti brži, eksplozivniji, sa jačim udarcima, a teniseri će biti fizički sve spremniji.

Da li i posle decenije profesionalne karijere postoji mogućnost usavršavanja pojedinih elemenata tehnike?

Apsolutno postoji. Ima tu raznih faktora koji utiču na igru i ishod pojedinih udaraca. Iako sam udario preko milijardu loptica u dosadašnjoj karijeri, svaki udarac je drugačiji. Na svaki utiče položaj tela, umor, vetar, fokus, temperatura i vlažnost vazduha, loptice, žice... Uvek ima prostora za rad, ne samo na udarcima već i na sebi. Ja to sa svojim timom vrlo ozbiljno shvatam.

Ako biste mogli da predložite novu vrstu podloge, kakva bi ona bila?

Dobro pitanje. Mislim da je izmišljeno skoro sve što je moglo da se izmisli u tenisu što se podloga tiče, ali kada bih birao idealnu za sebe, to bi bila podloga kao na Australijen openu. Po dosadašnjim rezultatima se vidi da mi odgovara.

Zbog čega često rizikujete sa drop-šot udarcima?

Nekada želim da skratim poen, nekada da promenim ritam i iznenadim protivnika, nekada vidim šansu da dođem do lakog poena jer je rival daleko iza osnovne linije. Često me taj potez odlično služi i donosi mi prednost, ali se više pamti kada mi drop-šot ne ide po planu i kada pogrešim.

Već nekoliko godina se očekuje brži prodor Raonića, Tomića i Dimitrova, sada se probija Janovič. Zašto mladi kasne?

Ne bih rekao da kasne, jer je pored ovako jakih igrača u top pet jako teško stići do vrha. Kada se sve sabere i oduzme, vi godinama imate dominaciju 4-5 igrača. Mladima treba kontinuitet, jer bez samopouzdanja koje stičete pobedama ne možete mnogo napred. Danas su finese u udarcima mnogo manje, a češće odlučuje glava – samopouzdanje i koncentrisanost. To se stiče, niko ne može da vas nauči da verujete u pobedu, da uđete na teren sigurni i spremni i da to traje. Danas imate situaciju da neko od mlađih igrača jedan meč odigra fantastično, izbaci favorita, a već u sledećem kolu izgubi. Tu dosta pomogne ili odmogne iskustvo. Ja sam bio u sličnoj situaciji, ali možda je mladim teniserima danas još teže.

Da li ogromna očekivanja ovdašnjih navijača više motivišu ili opterećuju?

Motivišu me uvek. Često, kad sretnem ljude na ulici, oni mi kažu koliko se nerviraju, kako se bude noću da gledaju mečeve. Preko društvenih mreža svakodnevno dobijam puno poruka podrške i one mi jako znače, naročito posle neuspeha. Tu ogromnu energiju koju osećam i dobijam od njih kanališem u motivaciju i to me takođe gura napred.

U poslednje vreme ste češće morali da se borite i sa odbojnim stavom publike. Šta radite u takvim situacijama?

Ponašanje publike je faktor na koji ne možete mnogo da utičete. Normalno je da nekada bučno navijaju. Posle toliko godina profesionalne karijere veoma lako se isključim i fokusiram na igru i protivnika. Sve u svemu, ja sam zadovoljan podrškom publike, jer i kada navijaju za drugoga, ne mora da znači da navijaju protiv mene. Zaista retko osećam lošu energiju publike. Ako izuzmem Madrid ove godine, gotovo da se ne sećam nekih neprijatnosti niti odbojnosti publike. U Londonu, to moram da napomenem, publika nije bila protiv mene, oni su iz sveg srca navijali za Endija. Ali, zamislite istu situaciju u kojoj u Beogradu ja igram protiv nekoga i pokušavam da posle toliko godina prvi put osvojim turnir...

Godina najvećih uspeha bila je praćena teškim ličnim udarcima: bolešću oca, smrću dede i prvog trenera. Koliko su traga ostavili ti događaji i na koji način ste uspevali da ih prevaziđete?

Već sam dosta govorio o tome. Mislim da je svako od vas prolazio barem jednom u životu kroz takve situacije. Ti događaji su ostavili dubok trag, ali znate, život ide dalje. Naučio sam da se sa tim stvarima izborim racionalno. Otac se oporavio, za nas je to bio dramatičan događaj, i danas smo svi srećni jer je njegova bolest iza nas.

Koje ljudske osobine najviše cenite?

Iskrenost, odanost i požrtvovanost.

Sa 26 godina ste proživeli mnogo više od svoje generacije. Šta vas čini najsrećnijim, a šta najviše ponosnim?

Mene i danas srećom ispune male stvari, ništa se u tom smislu nije promenilo. Ovih nekoliko dana odmora mi je jako prijalo. Baš sam uživao sa svojim prijateljima i srećan sam zbog toga. Srećan sam zbog toga što su svi u porodici dobro, što su zdravi i što smo uvek solidarni i na okupu. Moj privatni život je jako sređen, imam Jelenu, sa kojom provodim divne trenutke koji me takođe ispunjavaju. Sa druge strane, ponosan sam na svoje prijatelje od malih nogu, na naš odnos koji se nimalo nije promenio bez obzira na to što su oni u Beogradu i ne uspevamo da se vidimo koliko želimo. Ponosan sam na rad svoje fondacije, koju sada vodi Jelena i trudi se sa celim timom da realizuje projekte da što više dece u Srbiji ima lepše i kvalitetnije detinjstvo.

Kako vidite sopstveni život u 30. godini?

Ako govorimo o letu 2017, nadam se da ću moći da se pohvalim da sam godinu pre toga osvojio olimpijsku medalju u Rio de Žaneiru i da u karijeri već imam veliki broj trofeja sa gren slem turnira. Nadam se i da će isti tim ljudi biti oko mene i da ćemo i dalje imati ovu pozitivnu energiju i strast prema sportu i pobedama kao i sada.

Za razliku od mnogih vrhunskih sportista, imate kvalitete koji mogu da čine uspešnu karijeru i na drugim poljima. Koje biste želje hteli da ostvarite i koje osobine da razvijate po završetku takmičarske karijere?

Voleo bih da ostanem u tenisu, jer mislim da je to ono što radim najbolje. Još je rano da o tome mislim na konkretniji način, ali voleo bih da tereni uvek budu moja kancelarija.

Marjan Kovačević
objavljeno: 26.07.2013.

Poslednji komentari

Fizicar USA | 26/07/2013 16:21

Jedino mogu da kazem - srecna majka, Dijana, koja ga je rodila. Kad danas svratim na Blic, Politiku ili Pobjedu on lajn (listove koji pokrivaju moje poreklo), ne znam za vas, ali meni se zivot smuci. Zato nikad ne svracam na doticne sajtove - pred jelo. Osecam se ponizen, bedan. Nole mi je jedini izuzetak iz te srpsko-crnogorske zabokrecine. Sve sto o njemu procitam, vidim, digne me; svaki put osvezi, ucini me specijalnim. Ne mogu da se nacudim cinjenici da je on jos takoreci decak, toliko mudrosti, skromnosti, takta iznad svega, ponosa i ljubavi za svoje korene. Cekam da Djilas sidje sa BG vlasti, da neka druga, buduca vlast usvoji moj predlog, da se novi Most Na Adi prekrsti u Most Novak Djokovic. Zasto da cekamo da neko ne daj Boze umre, da bi mu se oduzili? Ima li prikladnije ime? Most je prelep, single pilon para nebo u magli. Mlad, izuzetno vitak, fleksibilan, spaja obale, ljude, nikoga ne vredja/diskriminise, narod mu se divi. Politicari mu zavide, ali zele da se slikaju uz nje

Djordje Bubalo | 27/07/2013 12:32

Djokoviceva izjava o slicnosti Srba I Hrvata je u stvari I misljenje vecine Srba I Hrvata samo sto mnogi nemaju petlju da ti I javno kazu.
Novak je najbolji primer kako se ljudi u svetu danas u 21 veku ponasaju I postuju.

Djordje Bubalo

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije