Када се помиње историја спорта, најчешће се мисли на „стара, добра” времена. Тенис нема разлога за такву носталгију, а хроничари тренутно најсрећнијег спорта оштре пера, јер Новак Ђоковић из дана у дан прекраја историју.

О најдужем финалу у историји гренд-слем турнира, сат дужем од рекорда који су поставили Иван Лендл и Матс Виландер у Њујорку, 1988, сада говоре многи, а међу њима и тадашњи победник, а сада званични коментатор Отвореног првенства Аустралије.

Матс Виландер, власник седам гренд-слем титула, био је шкрт у похвалама, изјавивши да је бољи био меч у којем је Надал победио Федерера у пет сетова, у финалу Вимблдона, 2009. Да ли то значи да је Новакова победа на другом месту у историји гренд-слем финала? Свеједно, ово одрицање звучи као суздржан, али врло јасан комплимент.

Нису сви срећни као ми после недељног финала. Подршка коју је Ђоковић имао док се пењао ка врху и стварао нови ривалитет – са Надалом – сада добија призвуке страха да правог ривалства у тенису више неће ни бити, да шесточасовна победа у Мелбурну – можда и највећи подвиг у историји спорта – може да угрози популарност тениса. Јер, човек који у року од 54 сата може да игра готово 11 сати – седам целих фудбалских утакмица – и победи четвртог, а затим и другог на светској листи, мора да изазива страх.

Међутим, епитет „најбољи меч у историји” ипак је изашао из боце и тешко се враћа. На питање легендарном Роду Лејверу да ли је икада у дугој каријери видео бољи меч, човек чије име носи арена у којој је одигран 100. финални дуел у Мелбурну, одговорио је:

„Никада. Не тако дуг меч, под притиском од почетка до краја. Била је то задивљујућа количина дивних удараца и дугих размена. Они су себе довели до врхунца сопствених могућности.”

Последњи аустралијски великан Леитон Хјуит, који је Ђоковићу узео сет ове године, био је одушевљен:

„Запањујуће, мислим да речи то не могу да опишу. Видели смо све емоције у сваком сету, током готово шест сати. Гладијаторска борба – зуб за зуб.”

Коментатор ЕСПН-а није околишао, прогласио је недељни меч за први на листи незаборавних, најупечатљивијих финала у ери професионализације гренд-слем турнира, од 1968. Наредна три места заузимају мечеви на Вимблдону, у којима је: Надал победио Федерера (2008), Борг Мекинроа (1980), а Иванишевић Рафтера (2001). На пето место је постављена победа Агасија над Медведевом на Ролан Гаросу, 1999.

Готово исти редослед даје Би-Би-Си, с тим што је на трећем месту победа Лендла над Мекинроом на Ролан Гаросу, 1984, испред Боргове.

То што је Новак у два узастопна гренд-слем турнира – у размаку од пет месеци преживљавања титански напорне сезоне – успео да одигра два историјска меча, подвиг је друге, трајније врсте, из којег може само да се наслути чему је још дорастао и шта је све прерастао. Сетимо се, Ђоковићеву полуфиналну победу у Њујорку, против Роџера Федерера, прогласила је организација тениских професионалаца (АТП) за убедљиво највећи доживљај сезоне, а друге организације су исти меч номиновале за догађај 2011. у целокупном светском спорту. Последња победа над Надалом показала је да Новак може и више од оног што је у септембру деловало као врхунац.

И док се време и историчари буду усаглашавали око коначног места финала Мелбурна у тениској историји, Новак Ђоковић може да се одмара и спрема за гала представу у Лондону, 6. фебруара, на којој ће некадашњи врхунски спортисти изабрати атлету 2011. Ако је до Мелбурна и било дилема да ли у тајно гласање могу да се уплету разлози због којих српски тенисер не би био изабран, више их нема. После печата на своју нову улогу у тенису, стављеног победом над Надалом ове недеље, ништа више не би смело да оспори чињеницу да је Новак Ђоковић најмоћнији спортиста планете.

М. Ковачевић