Крупањ. – Колика је љубав према спорту, фудбалу пре свега. Ни 12.000 километара, колика је растојање између америчког града Финикса у Аризони и Крупња у Србији није била препрека да тројица младих америчких фудбалера дођу у Србију. Жеља да науче нешто више о игри која у њиховој земљи последњих година доживљава нову експанзију – започету организацијом Светског шампионата 1994 – довела је Алекса Милера, Тејлора Филија и Брукса Ленона у Партизан. Они су чули да „црно-бели” имају једну од најбољих омладинских школа у Европи. Велику улогу у њиховом доласку одиграо је Борис Теохаревић, некадашњи фудбалер Партизана, као и Вања Радиновић, главни тренер за 1997. годиште.

Почетак је био очекиван. Код младих Американаца био је присутан страх и неизвесност од нове средине али после само три дана дружења с младим српским фудбалерима Ленон, Милер и Фили су се веома добро уклопили и заволели своје нове другаре. Додуше Милер и Фили су, за разлику од свог млађег колеге Ленона, прошле године у септембру били гости Партизана и с великим одушевљењем се поново вратили у Србију. Тренер Радиновић и његов асистент Теохаревић, који су некада заједно играли за Партизан, у Крупњу су фудбалски учитељи и педагози и отац и мајка сваком дечаку...

– Почетак је био веома тежак. Млади Американци навикнути на бољи живот и много боље услове него код нас имали су страховито велику баријеру. Међутим, на нашу срећу веома брзо су се уклопили у нови спортски живот и нову средину. Сада сви дишемо као једно – каже тренер Вања Радиновић.

Брукс Ленон (12) је са страхом дошао у Србију, међутим, веома брзо је стекао нова пријатељства, заволео српску храну и нашу земљу.

– Срби су свакако сиромашнији народ од Американаца али су отворенији и имају већу душу. Осећамо добродошлицу на сваком кораку, гостољубивост и топлину која нам недостаје у Америци. Наши нови фудбалски пријатељи нам помажу да се што боље навикнемо на нову средину и хвала им на томе. Посебно ми се свиђа Београд. Међутим, не свиђају ми се порушене зграде у њему, помало сам био и уплашен, али Срби су сјајан и дружељубив народ. Волео бих да једног дана заиграм за Партизан. Свиђају ми се ћевапи, смоки, чоколада једноставно добио сам много више него што сам очекивао – каже млади Ленон чији је отац некада играо за Охајо и многе енглеске клубове а данас је власник неколико предузећа у Финиксу.

Његов старији колега Алекс Милер (13) је највећи партизановац и ту љубав према „црно-белом” дресу не крије, чак је тражио од свог оца Ската да најбржим путем добије српско држављанство.

– Желим да добијем држављанство Србије – каже млади Милер. – Волим Партизан Београд и „црно-белу” боју. Одушевљен сам Београдом. Мислим да би могао да живим у вашој земљи а моје највећа жеља је да заиграм за свој вољени клуб – Партизан. Потичем из фудбалске породице, деда је био успешан фудбалски судија, ујак је играо за један клуб у Аризони. Моји родитељи су одушевљени Београдом и није искључена могућност да пређемо да живимо у Србији.

Плавокоси Тејлор Фили (13) потиче из мешовитог брака, мајка му је Српскиња (Биљана) са шест година стигла је у Аризону из Алибунара и упознала се са оцем Џоном који је пореклом Ирац.

– Мојим друговима Ленону и Милеру сам рекао да не очекују превише и невероватне услове као што имамо у Америци али сам им дао до знања да ће се пријатно осећати у Србији и да их чека топла добродошлица. Хтели су нешто другачије и мислим да су добили. Овде у Србији су сјајни ћевапи, мусака, чоколадне бананице и добри тренери, што је заправо најважније – каже млади Фили коме је фудбалер Барселоне Меси највећи фудбалски узор.

Ненавикнути на овдашњи спортски живот, тројица младих Американаца су се на брз и ефектан начин уклопили у нову средину заволели Партизан и Србију, не кријући жељу да се поново врате и у Крупањ где су видели неку другу Србију.

Драган Тодоровић