Изгубисмо на фудбалском излету у Средњој Америци. Вероватно нико није предвиђао поразе и у Мексику и у Хондурасу (оба са по 2:0), али, руку на срце, тешко да је овакав исход икога изненадио.

И шта сад? Суштински – ништа. Заборавиће се и ово и онда опет све по старом.

Неко ће бити постављен за селектора. Састављаће тим од утакмице до утакмице и можда нам се некад и посрећи.

На страну то што се од распада Југославије несвесно и даље поистовећујемо с њом и њеним могућностима. Памћење је кратко, па се заборавља да је чак и тада било таквих разочарења да смо их доживљавали као бруку.

Рецимо, тај Хондурас смо победили на Светском првенству 1982. с 1:0 (гол је из пенала пред крај утакмице дао Владимир Петровић, доскорашњи селектор који, као ни други пре њега, не доби прилику за поправни), а да прођемо даље нам је требало 2:0. И притом је најбољи играч на утакмици био наш голман Драган Пантелић.

Али, тада нас је, ако ништа друго, срце болело после таквих неуспеха. Сада је велико питање да ли је икоме стварно стало до репрезентације. Клубаштво је надвладало, а код већине нас се занимање за фудбал свело на сеирење.

После оваквих пораза репрезентативци откривају да им је много тешко, а меродавни избаце умирујућу, али и охрабрујућу паролу: „Идемо даље”. Истим путем. И онда не чуди што су и резултати исти.

Мислили смо да не можемо да паднемо ниже него што је било против Азербејџана у квалификацијама за Европско првенство 2004. (2:2 код нас и 1:2 у гостима). Променише се селектори и председници савеза, али се не промени и наш начин рада. И даље су промене без плана, саме су себи сврха.

Никако да престанемо да се заносимо оним што смо били као Југославија. И никако да размислимо где нам је сада место.

А то није тешко да се закључи кад се подвуче црта испод учинка наших клубова у Европи, кад се погледа какви су нам стадиони, кад се види ко су најватренији навијачи, кад се обрати пажња на то какви односи владају међу онима који воде наш фудбал, кад се прочита или слуша шта у медијима најављујемо...

Намећу се поређења: како може Ђоковић, или како могу одбојка и ватерполо? Пошто је фудбал екипни спорт јасно на коју страну треба да се повуче паралела.

У ватерполу и одбојци нема играча који није прошао кроз млађе селекције репрезентације. А тамо стручни рад с њима не зависи од селектора до селектора, него је део система чији је циљ безболна смена генерација у А репрезентацији.

И ту уопште није битно име селектора. Присетимо се: ко би дигао руку да Дејан Удовичић и Игор Колаковић воде сениоре? Њих двојица нису имали прошлост као штит. Али, они су били кадри да зидају оно што је започео неко пре њих.

Судбина селектора не сме да зависи од исхода једног такмичења. Ето, Зоран Терзић је имао две-три сушне сезоне с одбојкашицама, па их доведе до европског трона. И зар ће сада због Светског купа неко да доведе у питање његову стручност?

Богати могу да купују тренере на гласу. Наши савези и клубови немају те паре и зато они треба да откривају талентоване стручњаке. Ето, Кошаркашки клуб Партизан на место Душка Вујошевића није довео неког пред којим би се сви клањали, него је поставио анонимног Владу Јовановића, познатог само по томе што је био његов помоћник. И тај безимени тренер победи Реал!

Али, постоји систем који се, с мање или више успеха, наставља. У фудбалу тога нема. У фудбалу нема ни друге прилике.

Сантрач је испао на Светском првенству 1998, јер је Мијатовић погодио пречку против Холандије и – збогом селекторе. Петковића смо величали како је одвео репрезентацију на Светско првенство 2006. године (само један примљен гол у квалификацијама), али више не доби шансу да покаже шта је научио на својим и туђим грешкама.

У фудбалу као да не радимо за себе, него очекујемо од закона вероватноће да он нешто учини за нас. И сада, после Мексика и Хондураса – тишина. А да нам је стало до репрезентације вероватно би све прштало од стручних полемика.

Иван Цветковић