Ivan Ergić

Fudbal i sam fudbalski stadion, na veliku žalost,niko ne doživljava kao ogromnu laboratoriju ljudskosti u kojoj se suština samog čoveka može prozreti, mada se gledaocu nudi jasna slika stešnjenosti duha savremenog čoveka koji se konstantno nalazi u takmičarskim iskušenjima.

Ono što viđamo sa tribina ili na TV ekranimajesu simuliranja, očigledne namere da se obmane sudija, da se protivnik onesposobi namernim i brutalnim faulovima, svedoci smo pljuvanja, psovki i mnogo toga drugog. 

I iako je sve viđeno i po nekoliko puta na usporenim snimcima,akteri se ne kaju, već pribegavaju uobičajenoj farsi laži i pretvaranja, pokazuju tobož začuđene face, pokušavaju da objasne kako su samo išli„na loptu”, pa i naknadno sve poriču pred novinarima i disciplinskim sudijama.I sve to uprkos očiglednosti njihovog prekršaja.Zbog toga je logično pitanje šta je čovek sve u stanju da uradi, ako je spreman na toliko pretvaranje i licemerje naočigled svih, i to za sitnu korist i prednost. Zaista, trezveno oko koje uopšte nemora da bude naučno iz svega toga može da izvučečvrste zaključke.

Jalovi pokušaji uvođenja fer-pleja

Moderni fudbal, kao i drugi profesionalni sportovi, minijaturni je klon društvene stvarnosti. On se vodi istim principima rezultata, produktivnosti, sveopšte konkurencije, efikasnosti, pa takmičarski teren predstavlja verifikaciono polje tržišno-darvinističkih teza koje tu nalaze svoju istinsku potvrdu.

Suštinski nagon sporta čini „volja za takmičenjem”, koja je duboko upletena u ljudsku prirodu i koja je bila poznata još u antičko vreme, u dobaOlimpijskih igara, pod pojmom „agon”. Danas je „agon”još izraženiji i prisutniji i to na potpuno izvitoperen način. Samo takmičenje po sebi nije ni dobro ni loše. Štaviše,ako se takmičenje razume kao motiv za razvijanje talenata, kreativnosti i ljudskosti svih učesnika, onda ono postaje generator napretka čoveka kao kreativnog i humanog bića kako u sportu tako i u društvu. Ovaj koncept je pre svega društveno-istorijski i srodan je istoriozofiji i teorijama progresa,ali se pronalazi i u sportu kao ljudskom specifikumu i možda se najverodostojnije nazire u teoriji Džemsa V. Kitinga u kojoj on razumeva sportsko takmičenje kao „uzajamnu potragu za izvrsnošću”.

Taj koncept pretpostavlja, dakle, ako je poboljšanje veštine i virtuoznosti osnovni cilj, da se protivniku omogući i pomogne da od sebe pruži najbolje, jer jedino tako on može da predstavlja veći izazov. Kada se vidi trenutno stanje takmičarske svesti i na kakve sve načine se pokušava da se protivnik isprovocira, onesposobi ili čak ponizi, ova ideja kao interpretativna teza sporta čini se krajnje utopističkom, a ne kao nešto čemu bi sportski um trebalo da stremi. 

Sve je zapaženije jalovo potenciranje fer-pleja i pokušaj unošenja sportskog duha spolja. Na veštački način pokušava se izgraditi etos igre,što je nemoguće u profesionalnom fudbalu koji ima sopstvenu dinamiku i koji postaje sve brutalniji i perverzniji. Pokušaji da se definiše ispravan čin, i da se sugeriše korektno ponašanje ne samo na polju sporta, u vidu kodeksa ponašanja ilidžentlmenskog sporazuma jeste puki aktivizam. To je danas samo podvala ljudi „na pozicijama” i zajedno sa ostalim propisima i pravilima predstavlja gomilu birokratskog smeća. To, naravno,vrlo dobro znaju veliki fudbalski funkcioneri koji se bave fudbalskim inžinjeringom i takav oblik primenjene etike je samo jedan kozmetički zahvat.  

Formalna pravila igre ne određuju etički ispravno ponašanje, već kao svaka vrsta pravnog pozitivizma definiše uglavnom uslove jednakosti takmičenja, dok pravedno i fer ponašanje, kao i u svim drugim sferama ljudske delatnosti, uvek zavisi od izvornog karakternog uobličenja samog čoveka.

Uz to i okoštali sistem pravila neke takmičarske discipline postaje predmet obmane i izigravanja, još jedna prepona koja zahteva manju ili veću virtuoznost i lukavost da bi se zaobišla. Još odmalena moderni treneri ih podučavaju, gotovo dresiraju određenom načinu ponašanja na terenu i van njega, a njihova misao i način rezonovanja,što je još tragičnije, ne proteže se van okvira formalnih pravila.

Mit o engleskom fudbalu

Samo poreklo fer-pleja i način na koji je nastao ukazuje na njegovu maskirajuću ulogu i perfidnost. Njegovi počeci su indirektno vezani za britansku aristokratiju, pod čijim okriljem je fudbal i stvoren pre nego što je postao sport proleterijata i običnog čoveka. U to vreme povlašćena klasa viktorijanske Engleske je uvela džentlmenske elemente, odnosno elemente fer-pleja u sportski bonton. Međutim, to su, ustvari, bile vrednosti samo za lokalnu upotrebu, dok je dobar deo ostatka sveta bio pod britanskom kolonijalnom čizmom. Do danas uspešno se održava mit o engleskom fudbalu kao najpoštenijem, o engleskom igraču i navijaču kao „pravim”, posvećenim, lojalnim, iskrenim, sa velikim osećanjem za korektnost i fer-plej. U tu zamku upadaju ljubitelji fudbala širom sveta koji se dive britanskom fudbalu, a naročito engleskoj Premijer ligi. Kao glavni argument se obično servira očigledna sklonost igrača drugih zemalja, a pogotovo južnjačkih, simuliranju i obmanjivanju protivnika i sudije. To se, iako istinito, koristi da be se prikrila neviđena brutalnost i animalnost britanskog navijača i huliganizma na stadionu i van njega,ali i igrača i na terenu.Provokacije, psovke koje se kao poznati „fak of” lako čitaju sa usana, srednji prst upućen protivniku ili tribini sa protivničkim navijačima kamerečesto beleže.

Možda je dovoljno samo pogledati ko su najcenjeniji britanski igrači i idoli prosečnog britanskog navijača: Pol Gaskojin, Stiven Džerard, Erik Kantona, Džon Teri, Roj Kin itd. O ovim fudbalerima, koji su uglavnom najpoštovaniji i van Ostrva, postoje zanimljive kompilacije koje uključuju njihovu brutalnost, prljavštine i bezosećajnost zabeležene na raznimutakmicama i koje se mogu videti na mnogim veb-sajtovima. Posle gledanja takvih scena čoveku obdarenom zdravim razumom i ljudskom senzibilnošću fudbal bi trebalo da se zgadi za sva vremena. A ceo taj korpus gluposti i prljavštine se viđa na svim fudbalskim stadionima sveta i svojstven je igračima i sportistima bez obzira na poreklo, religiju i kulturu, radilo se o Maradoninoj „božjoj ruci”, Etoovom ili Totijevom pljuvanju protivnika, Kinovom namernom lomljenju noge(u autobiografiji napisao je da je na to posebno ponosan), Anrijevom ili Ronaldovom simuliranju, Materacijevoj podmukloj provokaciji ili Zidanovoj „osveti”. 

Današnji sportista je daleko od produhovljenog i senzibilnog bića koji umetničkom potrebom čezne da prevaziđe samog sebe. 

Kada se vidi kako je evoluirao takmičarski fudbal i da tu nema mesta pravilnom razvoju čoveka, možda bi trebalo težiti fudbalu kao umetnosti, ideji „fudbal zbog fudbala” ma koliko to izgledalo naivno i romantično. To je pre svega ono što se zove lepota igre u kojoj uživaju i njeni akteri i gledaoci. Zato i sama publika mora da bude suptilno fudbalski obrazovana, da se uči ukusu a ne da joj se serviraju stereotipi da je najvažniji rezultat i borba do poslednje kapi krvi... Međutim, dok god je fudbal fenomen masovne kulture i obuhvata milione ljudi, a njihovi akteri imaju uloge idola i uzora, on mora da ima jake moralne implikacije i da kroz interakciju omogućava razmenu ne samo estetskih utisaka već i zajedničke potvrde ljudskih vrednosti i njihove dalje oplodnje. 

Iz sporta je proterana filozofija i on hronično pati od zapostavljanja preispitivanja samog smisla takmičenja i igre. Nedostaje prisustvo disciplina koje se bave vrednostima, smislom, bićem jednog tako širokog područja duha kojem sport pripada. Postoje samo retke naučne i filozofske publikacije u kojima se neutralno i osvešćeno sagledava sama bit moderne igre i koje se odupru zavodljivošću„bubamare” i svega što se oko nje vrti.                                        

„Ali, takva su fudbalska vremena” –reći će današnji profesionalac u nameri da opravda svoje ružne i nekorektne postupke. On samo radi svoj posao... 

Ivan Ergić

 * Autor je kapiten Bazela i bivši srpski fudbalski reprezentativac