Фудбал и сам фудбалски стадион, на велику жалост,нико не доживљава као огромну лабораторију људскости у којој се суштина самог човека може прозрети, мада се гледаоцу нуди јасна слика стешњености духа савременог човека који се константно налази у такмичарским искушењима.

Оно што виђамо са трибина или на ТВ екранимајесу симулирања, очигледне намере да се обмане судија, да се противник онеспособи намерним и бруталним фауловима, сведоци смо пљувања, псовки и много тога другог. 

И иако је све виђено и по неколико пута на успореним снимцима,актери се не кају, већ прибегавају уобичајеној фарси лажи и претварања, показују тобож зачуђене фаце, покушавају да објасне како су само ишли„на лопту”, па и накнадно све поричу пред новинарима и дисциплинским судијама.И све то упркос очигледности њиховог прекршаја.Због тога је логично питање шта је човек све у стању да уради, ако је спреман на толико претварање и лицемерје наочиглед свих, и то за ситну корист и предност. Заиста, трезвено око које уопште немора да буде научно из свега тога може да извучечврсте закључке.

Јалови покушаји увођења фер-плеја

Модерни фудбал, као и други професионални спортови, минијатурни је клон друштвене стварности. Он се води истим принципима резултата, продуктивности, свеопште конкуренције, ефикасности, па такмичарски терен представља верификационо поље тржишно-дарвинистичких теза које ту налазе своју истинску потврду.

Суштински нагон спорта чини „воља за такмичењем”, која је дубоко уплетена у људску природу и која је била позната још у античко време, у добаОлимпијских игара, под појмом „агон”. Данас је „агон”још израженији и присутнији и то на потпуно извитоперен начин. Само такмичење по себи није ни добро ни лоше. Штавише,ако се такмичење разуме као мотив за развијање талената, креативности и људскости свих учесника, онда оно постаје генератор напретка човека као креативног и хуманог бића како у спорту тако и у друштву. Овај концепт је пре свега друштвено-историјски и сродан је историозофији и теоријама прогреса,али се проналази и у спорту као људском спецификуму и можда се најверодостојније назире у теорији Џемса В. Китинга у којој он разумева спортско такмичење као „узајамну потрагу за изврсношћу”.

Тај концепт претпоставља, дакле, ако је побољшање вештине и виртуозности основни циљ, да се противнику омогући и помогне да од себе пружи најбоље, јер једино тако он може да представља већи изазов. Када се види тренутно стање такмичарске свести и на какве све начине се покушава да се противник испровоцира, онеспособи или чак понизи, ова идеја као интерпретативна теза спорта чини се крајње утопистичком, а не као нешто чему би спортски ум требало да стреми. 

Све је запаженије јалово потенцирање фер-плеја и покушај уношења спортског духа споља. На вештачки начин покушава се изградити етос игре,што је немогуће у професионалном фудбалу који има сопствену динамику и који постаје све бруталнији и перверзнији. Покушаји да се дефинише исправан чин, и да се сугерише коректно понашање не само на пољу спорта, у виду кодекса понашања илиџентлменског споразума јесте пуки активизам. То је данас само подвала људи „на позицијама” и заједно са осталим прописима и правилима представља гомилу бирократског смећа. То, наравно,врло добро знају велики фудбалски функционери који се баве фудбалским инжињерингом и такав облик примењене етике је само један козметички захват.  

Формална правила игре не одређују етички исправно понашање, већ као свака врста правног позитивизма дефинише углавном услове једнакости такмичења, док праведно и фер понашање, као и у свим другим сферама људске делатности, увек зависи од изворног карактерног уобличења самог човека.

Уз то и окоштали систем правила неке такмичарске дисциплине постаје предмет обмане и изигравања, још једна препона која захтева мању или већу виртуозност и лукавост да би се заобишла. Још одмалена модерни тренери их подучавају, готово дресирају одређеном начину понашања на терену и ван њега, а њихова мисао и начин резоновања,што је још трагичније, не протеже се ван оквира формалних правила.

Мит о енглеском фудбалу

Само порекло фер-плеја и начин на који је настао указује на његову маскирајућу улогу и перфидност. Његови почеци су индиректно везани за британску аристократију, под чијим окриљем је фудбал и створен пре него што је постао спорт пролетеријата и обичног човека. У то време повлашћена класа викторијанске Енглеске је увела џентлменске елементе, односно елементе фер-плеја у спортски бонтон. Међутим, то су, уствари, биле вредности само за локалну употребу, док је добар део остатка света био под британском колонијалном чизмом. До данас успешно се одржава мит о енглеском фудбалу као најпоштенијем, о енглеском играчу и навијачу као „правим”, посвећеним, лојалним, искреним, са великим осећањем за коректност и фер-плеј. У ту замку упадају љубитељи фудбала широм света који се диве британском фудбалу, а нарочито енглеској Премијер лиги. Као главни аргумент се обично сервира очигледна склоност играча других земаља, а поготово јужњачких, симулирању и обмањивању противника и судије. То се, иако истинито, користи да бе се прикрила невиђена бруталност и анималност британског навијача и хулиганизма на стадиону и ван њега,али и играча и на терену.Провокације, псовке које се као познати „фак оф” лако читају са усана, средњи прст упућен противнику или трибини са противничким навијачима камеречесто бележе.

Можда је довољно само погледати ко су најцењенији британски играчи и идоли просечног британског навијача: Пол Гаскојин, Стивен Џерард, Ерик Кантона, Џон Тери, Рој Кин итд. О овим фудбалерима, који су углавном најпоштованији и ван Острва, постоје занимљиве компилације које укључују њихову бруталност, прљавштине и безосећајност забележене на разнимутакмицама и које се могу видети на многим веб-сајтовима. После гледања таквих сцена човеку обдареном здравим разумом и људском сензибилношћу фудбал би требало да се згади за сва времена. А цео тај корпус глупости и прљавштине се виђа на свим фудбалским стадионима света и својствен је играчима и спортистима без обзира на порекло, религију и културу, радило се о Марадониној „божјој руци”, Етоовом или Тотијевом пљувању противника, Киновом намерном ломљењу ноге(у аутобиографији написао је да је на то посебно поносан), Анријевом или Роналдовом симулирању, Матерацијевој подмуклој провокацији или Зидановој „освети”. 

Данашњи спортиста је далеко од продуховљеног и сензибилног бића који уметничком потребом чезне да превазиђе самог себе. 

Када се види како је еволуирао такмичарски фудбал и да ту нема места правилном развоју човека, можда би требало тежити фудбалу као уметности, идеји „фудбал због фудбала” ма колико то изгледало наивно и романтично. То је пре свега оно што се зове лепота игре у којој уживају и њени актери и гледаоци. Зато и сама публика мора да буде суптилно фудбалски образована, да се учи укусу а не да јој се сервирају стереотипи да је најважнији резултат и борба до последње капи крви... Међутим, док год је фудбал феномен масовне културе и обухвата милионе људи, а њихови актери имају улоге идола и узора, он мора да има јаке моралне импликације и да кроз интеракцију омогућава размену не само естетских утисака већ и заједничке потврде људских вредности и њихове даље оплодње. 

Из спорта је протерана филозофија и он хронично пати од запостављања преиспитивања самог смисла такмичења и игре. Недостаје присуство дисциплина које се баве вредностима, смислом, бићем једног тако широког подручја духа којем спорт припада. Постоје само ретке научне и филозофске публикације у којима се неутрално и освешћено сагледава сама бит модерне игре и које се одупру заводљивошћу„бубамаре” и свега што се око ње врти.                                        

„Али, таква су фудбалска времена” –рећи ће данашњи професионалац у намери да оправда своје ружне и некоректне поступке. Он само ради свој посао... 

Иван Ергић

 * Аутор је капитен Базела и бивши српски фудбалски репрезентативац