Мечеви између фудбалских репрезентација Србије и Италије у квалификацијама за Европско првенство, које ће 2012. одржати у Пољској и Украјини, биће интересантни и по дуелу врхунских стручњака Радомира Антића и Марчела Липија. Додуше, прича се да ће „азури” после Мундијала у Јужној Африци извршити смену генерације, коју ће обавити нови селектор, али о том потом.

Занимљиво је да двојица великих стратега, иако имају значајно различите фудбалске путеве, имају и доста сличности. Осим трофеја, харизме и угледа који уживају у фудбалском свету, ова два вршњака (рођени 1948) слична су и по томе што никада не захтевају немогуће, већ реално сагледавају ситуацију. А на први поглед су сасвим различити: Липи је углавном намрштен, а Антић – насмејан.

Није нам циљ да овде меримо њихов учинак, већ само да подсетимо на њихове незаборавне тренутке, пре свега водећи најбоље клубове у Шпанији и Италији.

Липијева рапсодија с Јувентусом

Славни Марчело Ромео Липи спада у ред најтрофејнијих светских тренера. Као играч, целу деценију провео је у Сампдорији, играјући у везном реду и одбрани, али није успео да се домогне ни дреса националног тима, а ни трофеја. Повукао се у 34. години и отиснуо у тренерске воде. Богато искуство с терена почео је да преноси као тренер Чезене 1989. Пет година касније успео је с Наполијем да избори пласман у Куп Уефа, што је био огроман успех за клуб у великој финансијској кризи. То му је била прекретница, јер је прешао у Јувентус. На клупи „Старе даме” доживео је низ блиставих тренутака и освојио ниску трофеја. Одлазак у Интер 1999. није био успешан, па се две године касније вратио у Торино и освојио још два „скудета”.

Круна Липијевог рада је тријумф на Светском првенству 2006. Ипак, три дана после освајања трофеја није обновио уговор са ФС Италије, па га је заменио Роберто Донадони. „Азури” су на Евру 2008 елиминисани у четвртфиналу за који је цех платио Донадони, па је 26. јуна 2008. поново изабран Липи.

У својој књизи „Игра идеја: Мисли и страсти на маргинама” Липи је описао своју тренерску филозофију. Нагласио је важност тима, његов дух и јединство, а добро уигран тим упоредио је с психички здравом породицом. Тврди да најбољи играчи не морају да играју у најбољем тиму, као и да тактички план мора да буде такав да сваки играч исказује своје способности и потенцијал.

Антићев пут трновитији

Радомир Антић имао је неупоредиво трновитији пут до звезда, пошто је за разлику од Липија морао непрестано да се доказује као странац, чији се рад по правилу мери строжијим критеријумима. Светску славу стекао је у Шпанији.

Играчку каријеру почео је у ужичкој Слободи. Са Партизаном је првак 1976, а за репрезентацију одиграо само један меч, 26. септембра 1973. против Мађарске (1:1) на стадиону „ЈНА”, када је у 80. минуту заменио Фрању Владића.

Тренерску каријеру почео је радећи са омладинцима Партизана 1984. Једини је стручњак који је радио у три највећа шпанска клуба: Реалу и Атлетику из Мадрида и Барселони. С Атлетиком се окитио дуплом круном 1996. (титула и куп).

Заслужан је за успешне каријере сијасет фудбалера попут: Бутрагења, Јера, Мануела Санчиза, Хаџија, Луиса Енрикеа, Милинка Пантића, Пенева, Виктора Валдеса, Инијесте…

Заустављан је због невероватних разлога. Председник Реала Рамон Мендоза сменио га је, иако је „краљевски клуб” био први са седам бодова предности и ушао у четвртфинале Лиге шампиона. Долазак Ђоана Лапорте уместо Ђоана Гашпара, значио је и Антићев одлазак с клупе Барселоне.

На Преображење, 19. августа 2008, преузео је кормило националног тима, само 16 дана пре почетка квалификација за Мундијал. Увео је бројне новине и буквално „преобразио” српски национални тим, пре свега у организацији рада и савременим идејама. Потенцирао је добре особине наших фудбалера, пронашао им права места у екипи и готово са истим играчима одвео Србију на први Мундијал на тлу Африке.