Вредност сваког тима је у његовој уиграности. Да није тако заједнички тренинзи би били сувишни.

У фудбалу, а касније и у осталим екипним спортовима, одавно је прошло време када је појединачно мајсторство било довољно да се постижу врхунски резултати.

Репрезентација има право на свој интерес

По клубовима играчи заједнички вежбају безмало преко целе године. И управо због тога остаје врло мало времена да и репрезентација буде уиграна.

Некада је то било лакше, јер су кандидати за државни тим углавном играли у домаћој лиги. Одласци у иностране клубове су били реткост, јер су прописи допуштали да у њима могу да играју само двојица-тројица странаца.

Код нас је још важило и правило да се преко границе може тек с пуних 28 година, ако је реч о репрезентативцу. Остали, руку на срце, и нису били занимљиви страним клубовима.

Било је то доба када је и дужина сезоне подређивана потребама репрезентације. Првенство Југославије је 1976. због Европског шампионата, чији смо били домаћини, завршено тек 11. јула, а 1982. је, због нашег учешћа на Светском првенству у Шпанији, крај био већ 2. маја. Због интереса „плавих” су прављене и паузе у првенству, као, на пример, за Медитеранске игре у Сплиту 1979.

Поред тога у нашим клубовима нису играли странци. Дакле, сва места су била резервисана за домаће фудбалере, а уз то је и Југославија нудила много већу базу за избор него што их сада има Србија или било која осамостаљена југословенска република. Тада је одлазак у инострани клуб практично значио и збогом репрезентацији.

Сада су околности сасвим другачије. Наши играчи одлазе и пре пунолетства, а странце имамо чак и у нижеразредним клубовима.

Како онда да се репрезентација уиграва? Најлакше је помирити се с тим да се ту ништа не може. У том случају ће ићи како је ишло и досад. Селектор ће позивати играче из различитих земаља, они ће се окупљати на неколико дана уочи утакмица, укључујући и оне важне, па шта нам бог да.

До сада, а прошло је већ доста времена од како је оваква ситуација, ниједно наше руководство није покушало да нађе решење. Или, што није ништа мање важно, да бар то питање стави на дневни ред. Јер, како решити задатак, ако није ни постављен?!

Као што клубови, и наши који продају фудбалере, и страни који их купују, имају свој интерес, исто као и сам играч и његов менаџер, то исто право мора да има и савез, то јест репрезентација.

Шта спречава ФСС да с играчем потпише уговор по коме ће се он обавезати да ће, рецимо, четири године, од једног до другог светског првенства, играти у нашој лиги?

Ко има другачије планове – нека му је са срећом. То не умањује његово родољубље, нити баца било какву мрљу на њега као личност, али у наредне четири године сам је себе избрисао из комбинација за репрезентацију.

Па на кога онда да рачуна селектор? Па на оне који ће му свако доба бити на располагању. А ко је бољи играч то је релативна ствар, јер зависи од његовог доприноса екипи.

А шта има играч од тога? Нека бира – хоће да оде у инострани клуб као непознат фудбалер или, рецимо, као учесник светског првенства. Разлика је у његовој цени.

ФСС-у неопходан коперникански обрт

То што неки врхунски играчи неће моћи да потпишу овакав уговор, пошто већ имају обавезе према иностраним клубовима, такође није смак света. Нико не може вечито да игра. Растали су се од репрезентације и Моша и Тирке, и Бобек и Рајко, и Џаја и Пикси...

Те обавезе написмено би имале смисла уколико би домаћи фудбал био подређен репрезентацији. То јест да се од најмлађих селекција ради тако да се стварају играчи који ће се уклопити у А тим.

Али, то мора да буде плански, систематично. Као, на пример, код ватерполиста. Ево, ове недеље су имали тродневне припреме. Они тако већ годинама утврде оно што је прошли пут рађено и прелазе на ново градиво.

Код њих, а и код одбојкаша, не морају сви репрезентативци да буду на свим припремама. Млађи пролазе „разреде” које су старији одавно завршили, па кад се дође до нивоа да могу заједно да прате текућу наставу, онда сви буду на окупу. Због тога су Никола Грбић и Миљковић били ослобођени неких „часова”, или Вујасиновић, Шапић, Савић, Икодиновић...

Разуме се, није ово једино решење. Али, Фудбалски савез Србије мора да начини коперникански обрт. Околности су се потпуно промениле, а он то само прима к знању.