Sa naslovnih strana porodičnih časopisa, srednjih strana tabloida, i druge štampe koja neguje „porodične priče”, smeše se prepoznatljiva lica fudbalera i članova njihovih porodica. Fotoreporterski prikaz idile uz tekst „novinara po zadatku” rečima punih uzajamnih pohvala između supružnika, romantični detalji upoznavanja, naglašavanja podrške, lojalnosti i razumevanja. Kakva plastika punoće života i samodovoljnosti, sreće i ostvarenosti!

Neki svesno, a neki ne, fudbaleri se u svakoj prilici bave marketingom porodice, promovišući njene vrednosti na način koji omogućava osobenost fudbalske pozornice. Jer, ipak, slika privreženosti porodici daje utisak stabilnog i korektnog čoveka, zato što porodične vrednosti još imaju neku društvenu težinu. Ne radi se tu samo o već pomenutim demonstracijama porodične harmonije već i u javnom nastupu i pri izlasku na teren ili postizanju gola, mahanjem najmilijama u ložama, izvođenjem sinova (nikad ćerki!) obučenih u očeve dresove na teren, ili ljubljenjem burme posle postizanja gola. Pored toga sve popularniji primeri „grafičke ljubavi”, tetoviranje imena članova porodice, ali i ispisivanje imena dece na kopačkama na šta proizvođači sportske obuće rado pristaju. Sve to kao da u njihovim srcima nema prostora za sva ta imena i ljude.

Ovaj „kič vrednosti” bi mogao da se pripiše nekreativnosti i neorginalnosti igrača ili potvrđivanju ideala porodice i ne mora po sebi ništa loše da predstavlja da se tu ne radi o najbolnijem obrascu licemerja i laži. Inače o odnosima u porodici se jako malo govori, a pogotovo o bračnim odnosima, vezama ili porodicama javnih ličnosti, među njima i fudbalera, i one su uglavnom tema isključivo senzacionalistikih medija.

Maradonin primer

Za skoro sve Maradona predstavlja simbol istinskog fudbala, fudbalske strasti, simbol siromašnih, ili u poslednje vreme antiimperijalizma. Da li se neko ikad zapitao kakav je u svemu tome simbol njegova žena? Martir ljubavi ili ponizni pratilac? Žena koja je istrpela sve njegove afere, hirove, nepromišljenosti, drogu, prevare, vanbračno dete. Za mnoge fudbalske zaljubljenike Maradona ima status božanstva, pre svega jer je otelotvorenje njihovih lakih ideala, za umetnike njegov život je divna priča za knjigu, film... Ali, nimalo ih ne zanima kroz kakav je pakao svih tih godina prošla i prolazi njegova familija i njegova verna supruga. Oni su daleko od njihove mučne svakodnevnice. Zanimljivo je i to što ona predstavlja tipičan primer žene koja se najčešće vidi pored fudbalera. To je žena koja uvek čeka da se on vrati sa putovanja i utakmica, iz hotela u koje je dovodio devojke, ili pozivao prostitutke, orgijao... To je žena koja čeka da mu ponese torbu sa aerodroma, da ga u kući dočeka sa toplim jelom i iskrenim zagrljajem. I, najtužnije u svemu, to je tip žene koja veruje u muškarca, u tu istu lojalnost, iskrenost i vernost svog čoveka, što nažalost gotovo nikad nije slučaj. Većina ceo život proživi u laži i uprkos ženskoj intuiciji nikad ne sazna; nikad ne pronađe onaj drugi ili treći mobilni telefon svog muža ili dečka, koji služi za pozive ljubavnicama i mestresama, nikad ne prokuži da iza muških imena u telefonskom imeniku stoje ženske osobe. Ali postoje i žene koje strepe od tog saznanja i izbegavaju surovu istinu na svaki mogući način. 

Pogrešno bi bilo unapred praviti tipologiju, ali potrebno je naglasiti da postoji još jedna vrsta žena fudbalera koja je možda i najbrojnija.To su one koje znaju za afere i poromiskuitet svojih partnera, ali im daju prećutnu saglasnost. To je habitus žene, koja je spremna da istrpi svako ponižavanje, jer je svesna da je to cena koju mora da plati za elitni status žene fudbalera i materijalno bogatstvo. Ovaj odnos se u suštini ne razlikuje od klasične prostitucije. Jedina razlika je u tome što se u prostituciji daje većem broju muškaraca, a u braku samo jednom. Uz to, one ni same nisu imune na „afere”, jer su u brak ušle iz interesa. 

Najveći problem, međutim, leži u društvenom shvatanju braka i porodice i njihove uloge, sve većoj relativizaciji njihove vrednosti, pa nešto kao što je prevara postaje sasvim normalno.

Koliko je ova grupa žena postala fenomen za sebe pokazuje medijski pojam „WAGs” ( Wifes and Girlfriends) u Engleskoj, koji obuhvata žena i devojke fudbalera koje odlikuje posebanstil života, način ponašanja, odevanja i bez imalo cinizma može se reći da one kao „žene fudbalera” imaju posao sa „punim radnim vremenom”. Tako poznata engleska serija „Žene fudbalera”, nažalost, autentično pokazuje kako se odvija ovaj deo fudbalske svakodnevice...

Veliki broj svakodnevnih afera na britanskoj fudbalskoj sceni (u SAD to su događaji iz bezbola, NBA i američkog fudbala) pojašnjava da se tu radi o kulturi hedonističkog spektakla. Naime, igrači sa Ostrva pune medije seksualnim aferama, od voajerizma, grupnog seksa i orgijanja, preko prevara, do „iskustva” sa maloletnicima i, ponekad, silovanjima. 

Taj dionizijski duh je prisutan u svim zemljama gde su fudbaleri bogati i popularni, na mestima gde cirkuliše puno manje-više atrakivnih žena. Da je veliki deo društva i dalje domen „mužjaka” i geto muskuliniteta ne vidi se samo na popularnim emisijama, recimo RAI televizije, gde prelepe voditeljke pored ne baš tako lepih voditelja i muških gostiju tobože diskutuju o fudbalu, već na svakom koraku gde se žena kao marketinški roba, polugola usiljeno smeši sa panoa, izloga, televizije. Redukcija žene na lutku ili funkcionalni predmet za prodaju nije samo posledica opšte erotizacije društva i odnosa u njemu, već joj je uzrok pre svega patrijarhalni kapitalizam u kom se ona može da kupi za novac i potčini muškoj volji kad god se poželi.

Upravo i problem institucionalizovane prostitucije je nešto na šta bi ljudi trebalo da budu senzibilizovani i što bi trebalo da im uđe u svest, da dobije medijski prostor i bude stalni predmet javnih rasprava i akcija. Umesto senzacionalističkih afere javnih ličnosti, mora se na analitički način sagledavati i probuditi uspavanu ljudsku svest jer to zaista predstavlja samo izraz „najkrajnje ljudske bede”. Javnost bi se zapanjila kad bi znala koliko javnih ličnosti, a samim tim fudbalera, koristi usluge devojaka koje su najčešće žrtve nasilja, kriminala, seks-trafikinga, ili droge. Da li će nekom od njih pasti na pamet, da po prostom principu ponude i potražnje, oni sami direktno doprinose regrutovanju tih nesrećnica, koje su najčešće prisiljene na taj „posao” i da se, neretko, zajedno sa celom porodicom nalaze u kandžama kriminalaca.

Kolektivna biografija kukavičluka

Autori funkcionalističkih teorija i njeni tužni teoretičari nas uče koliko je to važna institucija za stabilnost društva (sistema), jer one imaju svrhu zadovoljenja bazičnog seksualnog poriva čija bi neutrošena energija mogla da se pretvori u razornu po društvo. Ta vrsta intelektualaca ne samo da metodološki postavlja društvo i sistem ispred čoveka, već i samog čoveka gleda kao životinju uslovljenu nagonima. Ali, kada već prihvatamo da stvari tako stoje i da su mnoge države na bazi tih ideja i normi legalizovala prostituciju, onda se mora reći i da je legalizovanjem prostitucije omogućeno da država ubira poreze od te, nažalost ogromne, „industrije”. Time država po ko zna koji put postaje navjeći makro. Svedoci smo razuzdanog Erosa, ne samo na javnim mestima, perverznim paradama, festivalima, auto-sajmovima, proslavama, diskotekama ili velikim cirkus-takmičenjima kakvo je bilo prošlo Svetsko prvenstvo.

Ne radi se ni o kakvoj apologiji žene i njenog položaja u društvu, već o tome da se kroz prizmu fudbala kažu neke istine koje važe u svim područjima života.

Ceo svet je jedan veliki bordel; retkima uspeva sublimacija. A priča o fudbalerima koji varaju je, ustvari, kolektivna biografija kukavičluka. Nedostaje im hrabrosti da budu sami i žive momački život, zato stvaraju porodicu i instrumentalizuju je, ona im daje mir, stabilnost i sreću dok žive paralelan život bez da moraju da se odreknu svega što porodični život nudi. Hipokrizija i laž. I tako celu karijeru. A i posle. Izlasci, javne kuće, putovanja... dok njihova Penelopa verno čeka. 

Ivan Ergić

Autor je kapiten Bazela i bivši 
srpski fudbalski reprezentativac