Ivan Ergić

Današnji fudbaler želi da bude upravo to - fudbaler. I kad ne bi imao ni jedan drugi izvor identifikacije, stiče se utisak da bi mu to bilo više nego dovoljno. Fudbal mu je i posao i hobi. On mu nudi sve ono o čemu moderan čovek mašta; društveno priznanje, materijalno blagostanje i sve što ide uz to. Međutim, čitava stvar i jeste u tome, što se on vodi nametnutim klišeima društvenog uspeha i parametrima zarade doživljavajući sebe izrazito ostvarenim već na samom početku karijere.

Radi se o tome da je njegov duh pljačkan od malena, tako da su zadovoljstva uspeha, aklamacija, tapšanja po ramenima, sve više vremenom doživljavani kao nešto čemu treba izrazito da se stremi. No, sve to ima za posledicu da je on vremenom stereotipizirao određen način ponašanja unutar tog malog fudbalskog sveta i nepogrešivo odaje utisak prozirne i površne individue, što nije samo slučaj prilikom njihovih poslovično jednoličnih intervjua. Njegova misao je zaprepašćujuće uska, a univerzalnost i svestranost postaju neostvarljiv mit. I kad njega čovek posmatra i upoznaje, kako da pre nego kod bilo koga drugog se ne pomisli na Markuzeovog „čoveka jedne dimenzije"? Zar on nije klasičan obrazac duhom osakaćenog čoveka, kojeg isto toliko pritiska jedna društveno-politička sila zvana „podela rada" na čijim principima funkcionišu skoro sva društva?

Ali možda je jedina razlika, ali velika, što njegova ograničenost i osujećenost razvijanja sebe - kao čoveka, ne dolazi od zauzetosti krupnim, egzistencijalnim problemima, radom do kasnih popodnevnih sati gde čovek i nema mnogo mogućnosti za kultivisanje svojih sposobnosti, već upravo suprotno; dolazi od izobilja, od zaslepljenosti slavom, od udobnosti privilegovanih pozicija. A najtužnije u svemu tome je da je i ta jednostranost i te kako ograničena. Fudbal i sport uopšte, postali su kompleksni fenomeni u kojima se prepliću aspekti finansija, prava, komunikologije, sociologije, tako da fudbaler uglavnom usresređen na suštinu igre i praktiku života ne može da zasluži čak ni titulu fah-idiota.

Da nije jadno, bilo bi smešno čime igrač kompenzuje gubitak svoje individualnosti, igračke i ljudske posebnosti. Recimo, to možda najbolje demonstrira večita borba igrača oko dresa s brojem deset, pre svega zbog toga šta on predstavlja i kakvo značenje ima, s tim doseže jednim potezom delić osobenosti. Postoje stotine primera kada „stvar desetke" postane ozbiljan interni problem kluba i čest izvor konflikata među igračima.

Večita borba igrača oko dresa s brojem deset

Najaktuelniji je primer prelaska Ronaldinja u Milan koji insistira na „desetki", dok Sedorf ni po koju cenu ne želi da je preda. Pitanje broja na dresu igrača vrlo često zna da predstavlja jednu od važnijih stavki u ugovoru, što je isto toliko jedan od vidljivijih simptoma infantilnosti igrača. Na istom novou je i fenomen modernog kapitena, koji igrač razumeva isto kao deo neke svoje izvanrednosti i posebnog dostignuća. Kapitenska traka s prepoznatljivim slovom „K” postaje polako brend za sebe. Ona nije izraz njegovih pozitivnih, igračkih karakteristika, a pogotovo nije izraz njegovog bića koji bi trebalo da bude, pre svega, duhovni lider i izrazit primer, već je ona puki statusni simbol unutar fudbala, obična fudbalska floskula, stvar prestiža i sredstvo podizanja tržišne cene.

Nadalje, isto kao reakcija na gubitak svog fudbalskog „ja" i sve manje kreativnosti koju može da ispolji u modernom fudbalu, on gradi svoju originalnost i imidž; da li su to sve originalniji maniri na terenu i načini proslavljanja gola, prepoznatljiv stil, frizura, tetovaže, podignuta kragna ili zadignute štucne, posebne kopačke i uostalom sve ono za šta on smatra da ga ilustruje kao posebnog. U poređenju sa savremenim profesionalcima koji koriste savremene tehnologije imidža, stariji fudbaleri na onim starim prepoznatljivim snimcima, golom oku deluju bledo i gotovo groteskno. Današnji fudbaler i slika koju on projektuje ima zaslepljujuće dejstvo unutar industrije zabave u koju je fudbal u međuvremenu mutirao. To je samo dokaz da današnja individualnost i osobenost može da se kupi, konstruiše, dograđuje, dok je većini starijih fudbalera to bilo ugrađeno u sam njihov fudbalski duh, oni su bili geniji virtuoznosti, mašte, kreativnosti i nije im bilo nužno da to nadoknađuju tehnikama stila i savremenim metodama izgradnje identiteta.

Od svih slojeva identiteta nataloženih u njihovoj ličnosti, on obično insistira na potvrđivanju već prevaziđenih vrednosti i izvora identifikacije. To su uglavnom anahronizmi nacije, rase, jaki patrijarhalno-polni motivi, klasni sadržaji, pripadanje eliti itd. Od svega mu je najrazvijenija svest o pripadnosti određenoj kasti sa svim elitnim predznacima. On je svestan ovog položaja bez pronicanja u dubinu odnosa u kojima se nalazi i da se oseća posebno otuđenim i to se najbolje ogleda kroz njegovu pojavu. Ono što se na površini čini kao stil, moda ili poza, za pomno duhovno oko, on je nakaradni skup simbola koji imaju očigledna značenja klase i posebnosti sveta kome pripada. Ono kako „sebe nosi ” nije kao što neke teorije mode ističu odraz njegovog raspoloženja ili dubljih emotivnih razloga, već skoro svaki njegov izraz, pokret, manir, celokupna pojava nosi uglavnom klasne i statusne konotacije. Da li je to nošenje firmirane odeće, brzi automobili, odlazak na skupe destinacije, luksuzne restorane ili elitne hepeninge i modne revije, postaje manje važno. On dakle „jednim udarcem" postiže da kroz uigrane forme i obrasce simbola i znakova uživa konformitet pripadnosti, ali istovremeno unutar toga raznim detaljima u sadržaju upotpunjuje svoju potrebu za različitošću. I koliko se god trudio, on ne može, upravo zbog svoje površnosti i profanosti sa svojim manirima i kulturom da dosegne nivo neke autentične aristokratije i nije u stanju da pobegne od svog skorojevićkog mentaliteta.

Slično tome, na jednom drugom nivou identifikacije, on sebe pronalazi u tom fudbalskom svetu kao jednom od još jakih utočišta muskuliniteta i polja dominacije muškarca. Mačo-kultura koja se gaji u fudbalu i uspešno kalemi na naraštaje fudbalera koji dolaze, ide na ruku posebno onima koji odrastaju u konzervativnijim društvima u kojima ja izražen fenomen „mužjaka" .Oni tu potvrđuju svoju sve više upitnu muškost, moraju da dokažu da su „muškarčine" i na terenu, a pogotovo van njega, gde postoji jasno određeno mesto i uloga za ženu. Ona ja za njega, kao u srednjem veku, jedan običan trofej ili medalja, priznanje, a pritom što god više sija, tim bolje.

„Čovek bez posebnosti”

Međutim, u svemu tome nije isključiva odgovornost na samom fudbaleru, za njegovu poslovičnu limitiranost, već je problem isto toliko u njegovom neposrednom okruženju; medijima, menadžerima, trenerima, klubu. Današnji klub, kao jedna obična profitno orijentisana firma i njegovi poslodavci od njega očekuju da se ponaša uniformno i da govori ono što oni žele da čuju. On, hteo-ne hteo, mora da ponavlja fraze koje su u skladu sa filozofijom i stavovima trenera, direktora, predsednika, u skladu sa „korporativnim motoom" i porukom a samim tim i s vrednostima i poslovnom etikom otelotvorenoj u toj radnoj organizaciji. Ono što je najupadljivije je to, da on vremenom postaje „čovek bez posebnosti" i jedina posebnost je fleksibilnost, nekritička svest i pre svega otvorenost za sve one osobine i posebnosti koje kroz njega mogu biti projektovane za javnost i za publiku. Tu se radi o izgradnji kulta ličnosti na veštački način za isključivo marketinške potrebe samog kluba, a ne o istinskom trudu da se igrač izgradi kao svestran čovek. Zaključak je svega da gledano u duhu personalizma, on će možda biti izvanredan pojedinac ili individua, ali nikad neće biti ličnost.

Fudbaler, na kraju, svoju ontološku živost oseća i stalno reprodukuje ugodnošću statusa, popularnošću i svetlošću pozornice na kojoj se nalazi. Život mu postaje polje čulnosti i nadraživanja sujete, opijen sjajem, luksuzom, privilegijom iz čega je proteran svaki smisao. On se od malena oblikuje, počev od prvih fudbalskih koraka, kroz celo detinjstvo i ranu mladost, sve dok ne postane profesionalac, baš u godinama kad je njegov psiho-ideološki imunitet vrlo slab i kad bi trebalo da izraste u osobu s vrednostima i pogledom na svet. Budućim naraštajima se tako serviraju Bekam i Kristijano Ronaldo, ne samo kao ljudi s fudbalskim umećem, već sa svim asocijacijama i vrednostima koje oni personifikuju. Ti polurealni i sve virtuelniji likovi su zamenili, nekad poučne parabole ugrađene u crtane filmove i obrazovne emisije sa svim mogućim pedagoškim primesama i moralnim sugestijama. Kroz „plej stejšn”, prenose utkmica, bilborde, fotografije s letovanja ili detalje privatnog glamuroznog života, idelizujući svoje nove junake, „neki novi klinci" kao budući fudbaleri, ne samo da usvajaju određen stil igre, fudbalski manir ili finese, već usvajaju njihov način života i obrasce ponašanja.

Iza toga stoji ogromna propagandna mašina, vrednosno blazirana, koja pokušava da ceo taj sistem predstavi kao razvoj zdravog duha i pozitivnog sportskog nasleđa, a ustvari radi se osmišljenom usmeravanju na dostignuća konzumerizma i prolaznosti smisla. Uz to dezintegracija familije i institucija obrazovanja samo još više doprinosi toj duhovno-vrednosnoj hendikepiranosti mladih ljudi koje sve više vuče profesionalni sport sa svim svojim imperativima, jer ako on ne biva od malena ukorenjen u zdrave odnose i zdrav duh, protiv jedne tako kolosalne industrije kulture on neće imati nikakve šanse i biće osuđen na besmisao i prolazna zadovoljstva.

I što bi trebalo još posebno istaći, ne radi se uopšte primarno o inteligenciji, već pre svega o senzibilitetu, onom ljudskom i ako treba nadljudskom. Treba graditi i dograđivati duh koji će biti uzdignut iznad svakog biološkog ili društvenog determinizma. Sve dok fudbaler i sportista na ovakav način ne nađe put očovečenja, on neće imati priliku da se realizuje ni kao totalni sportista sa autentičnim etosom, a kamoli kao totalni čovek.

Ivan Ergić

Autor je kapiten Bazela i naš 
bivši fudbalski reprezentativac