Иван Ергић

Данашњи фудбалер жели да буде управо то - фудбалер. И кад не би имао ни један други извор идентификације, стиче се утисак да би му то било више него довољно. Фудбал му је и посао и хоби. Он му нуди све оно о чему модеран човек машта; друштвено признање, материјално благостање и све што иде уз то. Међутим, читава ствар и јесте у томе, што се он води наметнутим клишеима друштвеног успеха и параметрима зараде доживљавајући себе изразито оствареним већ на самом почетку каријере.

Ради се о томе да је његов дух пљачкан од малена, тако да су задовољства успеха, акламација, тапшања по раменима, све више временом доживљавани као нешто чему треба изразито да се стреми. Но, све то има за последицу да је он временом стереотипизирао одређен начин понашања унутар тог малог фудбалског света и непогрешиво одаје утисак прозирне и површне индивидуе, што није само случај приликом њихових пословично једноличних интервјуа. Његова мисао је запрепашћујуће уска, а универзалност и свестраност постају неостварљив мит. И кад њега човек посматра и упознаје, како да пре него код било кога другог се не помисли на Маркузеовог „човека једне димензије"? Зар он није класичан образац духом осакаћеног човека, којег исто толико притиска једна друштвено-политичка сила звана „подела рада" на чијим принципима функционишу скоро сва друштва?

Али можда је једина разлика, али велика, што његова ограниченост и осујећеност развијања себе - као човека, не долази од заузетости крупним, егзистенцијалним проблемима, радом до касних поподневних сати где човек и нема много могућности за култивисање својих способности, већ управо супротно; долази од изобиља, од заслепљености славом, од удобности привилегованих позиција. А најтужније у свему томе је да је и та једностраност и те како ограничена. Фудбал и спорт уопште, постали су комплексни феномени у којима се преплићу аспекти финансија, права, комуникологије, социологије, тако да фудбалер углавном усресређен на суштину игре и практику живота не може да заслужи чак ни титулу фах-идиота.

Да није јадно, било би смешно чиме играч компензује губитак своје индивидуалности, играчке и људске посебности. Рецимо, то можда најбоље демонстрира вечита борба играча око дреса с бројем десет, пре свега због тога шта он представља и какво значење има, с тим досеже једним потезом делић особености. Постоје стотине примера када „ствар десетке" постане озбиљан интерни проблем клуба и чест извор конфликата међу играчима.

Вечита борба играча око дреса с бројем десет

Најактуелнији је пример преласка Роналдиња у Милан који инсистира на „десетки", док Седорф ни по коју цену не жели да је преда. Питање броја на дресу играча врло често зна да представља једну од важнијих ставки у уговору, што је исто толико један од видљивијих симптома инфантилности играча. На истом новоу је и феномен модерног капитена, који играч разумева исто као део неке своје изванредности и посебног достигнућа. Капитенска трака с препознатљивим словом „К” постаје полако бренд за себе. Она није израз његових позитивних, играчких карактеристика, а поготово није израз његовог бића који би требало да буде, пре свега, духовни лидер и изразит пример, већ је она пуки статусни симбол унутар фудбала, обична фудбалска флоскула, ствар престижа и средство подизања тржишне цене.

Надаље, исто као реакција на губитак свог фудбалског „ја" и све мање креативности коју може да испољи у модерном фудбалу, он гради своју оригиналност и имиџ; да ли су то све оригиналнији манири на терену и начини прослављања гола, препознатљив стил, фризура, тетоваже, подигнута крагна или задигнуте штуцне, посебне копачке и уосталом све оно за шта он сматра да га илуструје као посебног. У поређењу са савременим професионалцима који користе савремене технологије имиџа, старији фудбалери на оним старим препознатљивим снимцима, голом оку делују бледо и готово гротескно. Данашњи фудбалер и слика коју он пројектује има заслепљујуће дејство унутар индустрије забаве у коју је фудбал у међувремену мутирао. То је само доказ да данашња индивидуалност и особеност може да се купи, конструише, дограђује, док је већини старијих фудбалера то било уграђено у сам њихов фудбалски дух, они су били генији виртуозности, маште, креативности и није им било нужно да то надокнађују техникама стила и савременим методама изградње идентитета.

Од свих слојева идентитета наталожених у њиховој личности, он обично инсистира на потврђивању већ превазиђених вредности и извора идентификације. То су углавном анахронизми нације, расе, јаки патријархално-полни мотиви, класни садржаји, припадање елити итд. Од свега му је најразвијенија свест о припадности одређеној касти са свим елитним предзнацима. Он је свестан овог положаја без проницања у дубину односа у којима се налази и да се осећа посебно отуђеним и то се најбоље огледа кроз његову појаву. Оно што се на површини чини као стил, мода или поза, за помно духовно око, он је накарадни скуп симбола који имају очигледна значења класе и посебности света коме припада. Оно како „себе носи ” није као што неке теорије моде истичу одраз његовог расположења или дубљих емотивних разлога, већ скоро сваки његов израз, покрет, манир, целокупна појава носи углавном класне и статусне конотације. Да ли је то ношење фирмиране одеће, брзи аутомобили, одлазак на скупе дестинације, луксузне ресторане или елитне хепенинге и модне ревије, постаје мање важно. Он дакле „једним ударцем" постиже да кроз уигране форме и обрасце симбола и знакова ужива конформитет припадности, али истовремено унутар тога разним детаљима у садржају употпуњује своју потребу за различитошћу. И колико се год трудио, он не може, управо због своје површности и профаности са својим манирима и културом да досегне ниво неке аутентичне аристократије и није у стању да побегне од свог скоројевићког менталитета.

Слично томе, на једном другом нивоу идентификације, он себе проналази у том фудбалском свету као једном од још јаких уточишта мускулинитета и поља доминације мушкарца. Мачо-култура која се гаји у фудбалу и успешно калеми на нараштаје фудбалера који долазе, иде на руку посебно онима који одрастају у конзервативнијим друштвима у којима ја изражен феномен „мужјака" .Они ту потврђују своју све више упитну мушкост, морају да докажу да су „мушкарчине" и на терену, а поготово ван њега, где постоји јасно одређено место и улога за жену. Она ја за њега, као у средњем веку, један обичан трофеј или медаља, признање, а притом што год више сија, тим боље.

„Човек без посебности”

Међутим, у свему томе није искључива одговорност на самом фудбалеру, за његову пословичну лимитираност, већ је проблем исто толико у његовом непосредном окружењу; медијима, менаџерима, тренерима, клубу. Данашњи клуб, као једна обична профитно оријентисана фирма и његови послодавци од њега очекују да се понаша униформно и да говори оно што они желе да чују. Он, хтео-не хтео, мора да понавља фразе које су у складу са филозофијом и ставовима тренера, директора, председника, у складу са „корпоративним мотоом" и поруком а самим тим и с вредностима и пословном етиком отелотвореној у тој радној организацији. Оно што је најупадљивије је то, да он временом постаје „човек без посебности" и једина посебност је флексибилност, некритичка свест и пре свега отвореност за све оне особине и посебности које кроз њега могу бити пројектоване за јавност и за публику. Ту се ради о изградњи култа личности на вештачки начин за искључиво маркетиншке потребе самог клуба, а не о истинском труду да се играч изгради као свестран човек. Закључак је свега да гледано у духу персонализма, он ће можда бити изванредан појединац или индивидуа, али никад неће бити личност.

Фудбалер, на крају, своју онтолошку живост осећа и стално репродукује угодношћу статуса, популарношћу и светлошћу позорнице на којој се налази. Живот му постаје поље чулности и надраживања сујете, опијен сјајем, луксузом, привилегијом из чега је протеран сваки смисао. Он се од малена обликује, почев од првих фудбалских корака, кроз цело детињство и рану младост, све док не постане професионалац, баш у годинама кад је његов психо-идеолошки имунитет врло слаб и кад би требало да израсте у особу с вредностима и погледом на свет. Будућим нараштајима се тако сервирају Бекам и Кристијано Роналдо, не само као људи с фудбалским умећем, већ са свим асоцијацијама и вредностима које они персонификују. Ти полуреални и све виртуелнији ликови су заменили, некад поучне параболе уграђене у цртане филмове и образовне емисије са свим могућим педагошким примесама и моралним сугестијама. Кроз „плеј стејшн”, преносе уткмица, билборде, фотографије с летовања или детаље приватног гламурозног живота, иделизујући своје нове јунаке, „неки нови клинци" као будући фудбалери, не само да усвајају одређен стил игре, фудбалски манир или финесе, већ усвајају њихов начин живота и обрасце понашања.

Иза тога стоји огромна пропагандна машина, вредносно блазирана, која покушава да цео тај систем представи као развој здравог духа и позитивног спортског наслеђа, а уствари ради се осмишљеном усмеравању на достигнућа конзумеризма и пролазности смисла. Уз то дезинтеграција фамилије и институција образовања само још више доприноси тој духовно-вредносној хендикепираности младих људи које све више вуче професионални спорт са свим својим императивима, јер ако он не бива од малена укорењен у здраве односе и здрав дух, против једне тако колосалне индустрије културе он неће имати никакве шансе и биће осуђен на бесмисао и пролазна задовољства.

И што би требало још посебно истаћи, не ради се уопште примарно о интелигенцији, већ пре свега о сензибилитету, оном људском и ако треба надљудском. Треба градити и дограђивати дух који ће бити уздигнут изнад сваког биолошког или друштвеног детерминизма. Све док фудбалер и спортиста на овакав начин не нађе пут очовечења, он неће имати прилику да се реализује ни као тотални спортиста са аутентичним етосом, а камоли као тотални човек.

Иван Ергић

Аутор је капитен Базела и наш 
бивши фудбалски репрезентативац