ВИШЕ ОД СПОРТА
Давор Нововић, пливач маратонац, човек је надљудске физичке и психичке снаге. Оборио је досад све светске рекорде у етапном пливању – сем једног. Али, сад се припрема да оствари и тај подвиг.

Планира да, крајем августа, преплива Амазон од Перуа до ушћа у Атлански океан, у дужини од 5.265 километара! Ово је, пре неколико година, учинио Словенац Мартин Стрел за 66 дана. А Давор каже да ће ову километражу препливати за само – 50 дана!

Рођен је 19. августа 1973. године у Котору у браку Милијане и поморца Благоја. Основну школу је завршио у Петровцу, средњу у Котору и Будви, а Вишу туристичку у Београду. Био је ватерполиста Приморца из Котора, а сад је члан је Пливачког клуба Партизан.

Живи у Београду, у браку с Београђанком Маријаном. Имају сина Душана од четрнаест месеци.

Како живите од пливања?

„Пливам” некако и у тим финансијским водама као сви у Србији. Кад сам пре две године, за 40 дана, препливао 1.180 киломатера остало ми је, после обрачуна, 10.000 евра, а пливао сам од Атине до Херцег-Новог и борио се против четири мора: Егејског, Јонског, Средоземног и Јадранског! Овом борбом са морским струјама оборио сам светски рекорд Хрвата Вељка Рогошића који је релацију од Пуле до Превлаке, од 970 километара, препливао за 67 дана... Али, кад је о новцу реч досад сам лоше пролазио. Сад ми спонзори обећавају три милиона евра за рекорд у Амазону.

Кад сте пропливали?

Буквално у четвртој години. Живели смо у Петровцу, уз море, па се то догодило спонтано. Међутим, кад је маратонско пливање у питању учинио сам то због опкладе с мојим другом Миодрагом Вуковићем 1992. Опклада је склопљена у пет сати ујутро, у кафани, после силног јела и пића... Задатак је био да „стазу” од 16 километара, од Петровца до Будве, препливам за највише десет сати. И у коверат смо ставили по девет хиљада марака и дали га Александру Костићу. На циљ сам стигао за – пет сати и девет минута!

И како сте то прославили?

Онако како је све и почело – у кафани. У Петровцу сам, с ривалом у клађењу и свима из места и околине, направио „журку” за две стотине људи. Било је ту куване јаретине, риба, ракова, вина... И после неколико дана дошло је време да нас двојица, почетком септембра, кренемо у Београд, на факултет, а и да обиђемо нашу фирму за продају кондиторских производа. И шта се десило? Ми смо до Београда путовали деветнаест дана и све паре од опкладе смо потрошили!

А шта је било са пливањем?

Целе те зиме био сам у Београду. Партизан ме прихватио као свог пливача. Имао сам на располагању све базене у граду. А наредно моје маратонско пливање било је следећег пролећа. Кренуо сам од уста залива у Херцег-Новом, од Превлаке, до Улциња, до плаже Бојане. Ову релацију од 90 километара препливао сам за четири дана. Ту сам оборио свих осам светских рекорда на тој дужини. Јер, неки пливачи су 90 километара пливали по десет-петнаест дана...

Да ли сте имали и других понуда?

Имао сам понуду да идем у Сиднеј. Нудили су ми новац и држављанство... Хтели су да пливам под заставом Аустралије и да отворим свој пливачки клуб. Али, ја то нисам могао да прихватим. Нисам желео да оставим ни Београд, ни Петровац, ни Котор. Имам ту рођаке, кумове и пријатеље. Све ово што ме сад окружује је оно о чему сам некад сањао, па нисам хтео и никад нећу пожелети да идем у туђе, у непознато...

Клико сте тада мислили и на Партизан?

И о томе сам водио рачуна. Људи из Партизана су ме примили отвореног срца. Препознали су мој дух, веровали су у мој таленат... И нису се покајали. Од кад сам дошао у Партизан препливао сам Ламанш и Скадарско језеро, Гибралтарски мореуз... Сад сам, 1. јула, пливао од ушћа Саве у Дунав до Панчева. Низводно Дунавом, а узводно Тамишем. То је око 24 километара. Био ми је то један од тренинга за Амазон, за тај велики изазов.

Даа ли изазов значи и успех?

Досад је увек тако било. Посебно сам срећан због чињенице да сам остварио један хуманитарни изазов. У заливу мог Петровца, на 900 метара од обале, налази се острво и на њему црквица Света недеља. Ова светиња је срушена у земљотресу 1979. године. А ја сам одлучио да је једним хуманитарним пливањем, од Барија до Петровца, обновим. То сам и учинио. Препливао сам тих 207 километара од 12. до 21. јула 2006. године. И од пара које сам тада добио Света недеља је, исте године, потпуно обновљена.

И та црква је сад Ваша?

Она је моја колико и свих верника. У тај простор од дванаест квадрата може да стане петнаестак људи. Ту су сви моји пехари и одликовања, а купио сам и све иконе које су украс цркве која за мене има посебан значај. Моја супруга Маријана и ја смо први брачни пар који се венчао у њој. А 25. јула ћу, пре борбе с Амазоном, у Светој недељи крстити сина Душана. Тога дана ћу, у организацији будванске стакларске фирме „Локи” и организације „Обала”, препливати Билећко језеро. Биће ми и то један од тренинга пре пута за Перу.

Како Вам је било у Ламаншу?

Тај мореуз између Довера у Енглеској и Калеа у Француској широк је 34 километра. Ту, где се спајају Атлантик и Северно море, морске струје су тако снажне да бродови, по десетак дана, чекају боље време за мирнију пловидбу! Зато је Ламанш врло опасан. То је пливање у које се улази на сопствени ризик. Тај „животни уговор” се оверава потписом пливача кога на том путу прате јахте. Али, ако он дигне руку и дохвати труп јахте – борба с морем се прекида. Од више стотина покушаја шесторо пливача се удавило, једанаесторо је препливало Ламанш, али нико као ја – већ у првом покушају! Било је то 2007. године.

Какве сте све муке ту имали?

На половини тог пута упливао сам у буру. Таласи су ме бацали на све стране, а исто се догађало и са јахтама из моје пратње. У једном тренутку сам хтео да одустанем. Али, талас ме бацио иза јахте. Мислио сам да се враћамо за Енглеску, па сам помислио: „Боље је да се вратим пливајући. Бићу једини који је тако одустао”. Некако ми је то изгледало часније него да се вратим на јахти. Тако сам, охрабрен добром идејом, поново запливао. Али, кад сам излазио на обалу угледао сам француску заставу, много људи, велики пехар... Помислио сам: „Ово је скривена камера”. Тако сам, убеђен да се враћам у Довер, стигао у Кале и – препливао Ламанш... Био сам тада за Французе „чудо с Јадрана које се не боји океана”... Те речи су годину, две биле исписане на билборду у марини Калеа.

Шта је све потребно за то пливање?

Имам све од опреме: гумено одело, капу, наочаре, тампоне за уши... Али, ретко то имам на себи. Највише користим гушчју маст. Она одбија воду од тела и најбоље чува кожу. Пијем и разне витамине, али обавезно узимам андол, јер он опушта мишиће. Штитим се тако од грчева. Прате ме по две-три јахте, екипа скипера, лекара, терапеута, кувара... А ту су и људи из међународне контроле. На дугим релацијама пливам дневно по шеснаест сати, а осам се одмарам...

А шта Вас штити од ајкула?

У водама где има ајкула пливам у огради од мрежа. Ова мрежа се поставља између две јахте, а простор испод мене је „покривен” радарима, па ништа неопажено не може да ме изнендаи...

Како ћете пливати Амазоном?

У Амазону има змија анаконди дугих по десетак метара, пирана, крокодила и низ других немани. Зато ћу све време пливати окружен мрежом, која ће бити и испод мене. Али, сем мреже ту ће да буду и дупле камере које ће регистровати све што ће се догађати око мене. Тотално ћу физички бити обезбеђен.

А финансијски?

Е, то је оно због чега морам, у сваком случају, имати бар минималну гаранцију. Спонзори сад причају о три милиона евра. То је понуда страних фирми које у мене „уграђују” своје рекламе, а ја, као гаранцију, тражим само један одсто те суме пре старта ове трке. Хоћу да оставим жени и сину неку врсту сигурности док се не вратим кући. То је мој једини услов за скок у Амазон, који ће ми, ако успем, бити четврти предлог за мој улазак у Гинисову књигу рекорда. Први је пливање Бари – Петровац, други: Ламанш, трећи: Атина – Херцег-Нови.

О чему размишљате у води?

Раније сам размишљао о доласку на циљ, па о следећим пливањима, дружењима, а посебно о развијању талента за живот. Јер, за мене нема лепог живота без остварења свих реалних жеља. А сад често бројим завеслаје и говорим себи: „За Маријану, за Душана”...У хороскопу сам дупли лав. Врло сам смирен и увек на земљи, па и кад сам у води...

Од кад сте заљубљени?

Од кад сам се родио... Љубав је најлепши осећај који човек може да има. Моје велике љубави су моја Маријана и мој Душан, мајка, отац, брат, али и сви рођаци, пријатељи, Црна Гора, Србија, сва мора, све реке света...