VIŠE OD SPORTA
Dragoslav Stepanović je posebna sportska ličnost. U igri se uvek ponašao neustrašivo, gotovo ratnički, a van terena je imao manire diplomate. Takav je i kao trener. Žestok je u radu, a veoma smiren u svim razgovorima, pa kad je u pitanju i rasprava.

Bio je fudbaler OFK Beograda, Crvene zvezde, Ajntrahta iz Frankfurta, Mančester sitija i državnog tima Jugoslavije. A vodio je ekipe u Nemačkoj, Španiji, Grčkoj, Kini, Egiptu i Srbiji.

Rođen je 30. avgusta 1948. godine u Sibnici, opština Rekovac kod Jagodine, kao jedinac. Majka Rosa ima 85, a otac Živomira 87 godina.

U Srbiji je završio srednju medicinsku, a u Nemačkoj visoku školu fudbala Sepa Hepbergera u Kelnu.

Bio je u timu Evrope u jednom revijalnom meču, a najveću počast je stekao u Engleskoj, u Mančester sitiju, kad je, kao prvi stranac u istoriji kluba, izabran za kapitena.

U braku sa Jelenom ima kćerku Ivanu (37) i sina Vladimira (40), a od njih i četvoro unučadi: Kseniju (9) i Nikolu (7) od kćerke i Nikolaja (8) i Emiliju (3) od sina.

Ko vas je uveo u fudbal?

Učinio je to Ivica Dačić. Ne, naravno, ovaj srpski ministar, već moj Ivica iz srednje Medicinske škole. Došli smo te zime, krijući to od roditelja, da polažemo prijemni ispit u OFK Beogradu. Sneg mi je bio do kolena, a na teren su nas uputili u majicama kratkih rukava, gaćama i patikama. Obećan nam je topao čaj i tuširanje u vrućoj vodi. Ali, ekonom nam je, posle treninga, rekao da „zbog neplaćene struje nema ni tuširanja, ni čaja”. Otišao sam kući smrznut do kosti i beskrajno tužan...

I kad ste položili taj ispit?

Bilo je to, zbog strogog stavaroditelja, tek kad sam imao sedamnaest godina! Nisu mi dozvoljavali da treniram fudbal. Lepo sam pevao, pa su mi kupili harmoniku. Morao sam svaki dan da idem na časove sviranja. Ali, presekao sam tu muku kad sam, u porodici, dobio pravo glasa. Ostavio sam harmoniku i krenuo u fudbalsku školu OFK Beograda.

I kakav ste bili učenik?

U Medicinskoj jedva dobar, a u fudbalskoj jedan od najboljih. Posle nekoliko meseci bio sam član omladinske reprezentacije Beograda. Igrali smo na turniru u Nirnbergu. Za nas je to bilo kao da putujemo na mesec. Ali, kad smo stigli u Nemačku, vođama ekipe je javljeno da je smenjen Aleksandar Ranković, tada prvi „policajac” Jugoslavije. I nama je „zbog bezbednosti” bio zabranjen izlazak iz hotela bez pratnje. Nisam tada znao koga da mrzim Rankovića ili one koji su ga smenili...

A kako vam je bilo u klubu?

Zahvaljujući treneru Kiki Popoviću već 1967. godine sam ušao u prvi tim. On je svim starijim igračima dozvolio da odu u druge ekipe, a u prvi sastav OFK Beograda uveo je sve nas mlađe i dvojicu velikih asova koji su tu želeli da se oproste od fudbala. Bili su to Miloš Milutinović, nekad as Partizana i Dragoslav Šekularac, pre toga „zvezda” Crvene zvezde. Bili smo hit Beograda. Na stadion je dolazilo i po dvadeset hiljada gledalaca! A meni je to, uz Miloša i Šekija, bila nova škola fudbala i života.

Koju lekciju posebno pamtite?

Kad jednom prilikom trener Popović nije uvrstio Miloša u prvi sastav tima dogodilo se nešto neočekivano. Miloš je, u besu, tako žestoko zalupio vrata svlačionice, da su ona iskočila iz ležišta. Želeo je i tada, u četvrtoj deceniji života, da izađe na scenu i da se predstavi publici u punom sjaju! Bio je to, naravno, Milošev loš postupak. Ali, meni je ta njegova želja za stalnim dokazivanjem, u svim situacijama i u svim odnosima, bila primer za ugled.

Kako Vam je bilo u državnom timu?

Za tu selekciju sam odigrao trideset šest utakmica od kojih mi je najdraža ona u na gostovanju protiv Brazila (2:2). Bilo je to 18. jula 1971. godine kad se od igre, u Rio de Žaneiru, na Marakani, pred 160.000 gledalaca, opraštao najbolji fudbaler sveta Brazilac Pele. Posebno pamtim spektakl posle utakmice kad je Pele, uz pesmu i isti ritam stotinak orkestara, pa i mnogu suzu, pozdravljao publiku i u laganom hodu otvorio kapiju Marakane i otišao u legendu”...

A koje slike se sećate iz Zvezde?

U Zvezdu sam došao 1973. godine i tu sam ostao dve sezone. Moja poslednja utakmica za Zvezdu bila je, istovremeno, i 2000. susret „crveno-belih”. Igrali smo protiv Fejenorda iz Roterdama, koji je vodio trener Vujadin Boškov. Bio je to svečani događaj za klub, a i za mene, pa su mi dali kapitensku traku. Otišao sam u Ajntraht iz Frankfurta, a posle tri sezone u Mančester siti.

Šta su vam dali Nemci i Englezi?

Sem novca i fudbalske zrelosti u obe zemlje sam stekao i veliko obrazovanje. Naučio sam dva nova jezika i mnogo toga o Nemačkoj i engleskoj kulturi. Posle svih tih škola, fudbalskih i životnih, postao sam mnogo bogatiji, u svakom smislu. U Mančesteru su to posebno cenili. Bio sam kapiten, a tu čast nikad dotad nije imao stranac. Upisan sam tako u istoriju Mančester sitija i engleskog fudbala.

Koji veliki igrači su bili i Vaši?

Bio sam trener Nigerijcu Okoči, Brazilcu Serđu, Gancu Jeboi, Amerikancu Rejni, ali i četvorici Nemaca posebnog statusa. To su Bernd Šuster, Rudi Feler, Uli Štajn i Uve Bajn. Priča o Šusteru je posebna. Bio sam trener Bajera iz Leverkuzena, a on je tu došao iz Španije. Igrao je za Barselonu, pa za Real. Imao je telohranitelje, vozio je rols-rojs..! Igrači Bajera doživljavali su ga kao boga, a ja – kao i sve ostale. Poštovao je to. Ništa nije tražio preko reda...

A ko je išao preko reda?

Od igrača niko, ali učinila je to, na određen način, moja kćerka Ivana. Nije poštovala moj stav da se ne druži sa igračima čiji sam trener. Zabavljala se sa Slobodanom Komljenovićem, mladićem našeg porekla koji je rođen u Nemačkoj. Bio sam mu trener u Ajntrahtu iz Frankfurta. Kad sam to saznao bio sam jako ljut, a posle sam dao blagoslov toj ljubavi. Sad su u braku. Imaju dvoje lepe dece, moje unuke...

Šta ste učinili za Slobodana?

Sticajem okolnosti više nego za sebe. Bio je odličan fudbaler i to sam rekao Miljaniću. Slobodan je pozvan u državni tim. Odlično je igrao na Šampionatu sveta u Francuskoj (1998) i na Prvenstvu Evrope u Belgiji i Holandiji ( 2000). Odigrao je četrnaest utakmica za naš najbolji sastav i učestvovao je na dva velika takmičenja. A ja, zbog povreda, nikad nisam bio učesnik takvih događaja...

Imali ste školu fudbala, a sad?

Bio sam tri godine u Srbiji, pa je ta škola u Frankfurtu ugašena. Ali, nije to ni lako organizovati. Nema dovoljno dece koja hoće dva puta dnevno, po jedan sat, da izlaze na teren. Kompjuteri su nam oteli decu. Izgubili smo taj rat. Deca nam, polako, postaju sportski „felerična”. To je dokazano u Nemačkoj. Pri trčanju unazad, na dvadeset metara, deca, od desetak godina, u proseku, padnu čak šest puta!

Da li je tako širom Evrope?

Uglavnom jeste. Mislim da je to svetski problem. Samo španski Baski, od malih nogu, a bio sam trener Atletika iz Bilbaa, imaju poseban odnos prema sportu, klubu, gradu, domovini... Atletiko je, na primer, klub u kome mogu da igraju samo Baski, ni Španci ni Katalonci... Baski su nacija koja svakoj datoj reči, daju vrednost života.

Šta je vama važno u dogovoru?

I meni je, kao Baskima, reč jača od zakona. To očekujem i od drugih. Ali, po mom iskustvu, za ove tri godine, koliko sam radio u Čukaričkom i Vojvodini, vidim da to nije tako. E, kad bi Srbi poštovali datu reč kao Baski... Zato sam otišao u Nemačku i razočaran. Nisam hteo da tražim novac preko suda, pa smo se, u oba kluba, razišli „sporazumno”, uz njihova obećanja da će sve biti uredu...

Čemu težite?

Vedrini i lepom raspoloženju. Tražim sreću u svim susretima. Večiti sam i optimista. I kad sam u nekom neprijatnom „sosu” trudim se da uživam u njegovom ukusu.

A šta sve dozvoljavate igračima?

Sve ono što se dogovorimo. U tom smislu je moguće da im, u vreme zatvorenih priprema, u posetu dođu žene i devojke. Zašto da ne. Nisam ja protiv prirode. Uskratiti odnos sa suprotnim polom je uvek greška.

Šta vam je najvažnije?

Zdrava atmosfera u svim odnosima. Iz tuđih iskustava znam da je strašno kad imate neodoljivu potrebu da kažete nešto važno, a nemate kome. Ali, još je strašnije kad imate kome, a nemate šta...