ВИШЕ ОД СПОРТА
Драгослав Степановић је посебна спортска личност. У игри се увек понашао неустрашиво, готово ратнички, а ван терена је имао манире дипломате. Такав је и као тренер. Жесток је у раду, а веома смирен у свим разговорима, па кад је у питању и расправа.

Био је фудбалер ОФК Београда, Црвене звезде, Ајнтрахта из Франкфурта, Манчестер ситија и државног тима Југославије. А водио је екипе у Немачкој, Шпанији, Грчкој, Кини, Египту и Србији.

Рођен је 30. августа 1948. године у Сибници, општина Рековац код Јагодине, као јединац. Мајка Роса има 85, а отац Живомира 87 година.

У Србији је завршио средњу медицинску, а у Немачкој високу школу фудбала Сепа Хепбергера у Келну.

Био је у тиму Европе у једном ревијалном мечу, а највећу почаст је стекао у Енглеској, у Манчестер ситију, кад је, као први странац у историји клуба, изабран за капитена.

У браку са Јеленом има кћерку Ивану (37) и сина Владимира (40), а од њих и четворо унучади: Ксенију (9) и Николу (7) од кћерке и Николаја (8) и Емилију (3) од сина.

Ко вас је увео у фудбал?

Учинио је то Ивица Дачић. Не, наравно, овај српски министар, већ мој Ивица из средње Медицинске школе. Дошли смо те зиме, кријући то од родитеља, да полажемо пријемни испит у ОФК Београду. Снег ми је био до колена, а на терен су нас упутили у мајицама кратких рукава, гаћама и патикама. Обећан нам је топао чај и туширање у врућој води. Али, економ нам је, после тренинга, рекао да „због неплаћене струје нема ни туширања, ни чаја”. Отишао сам кући смрзнут до кости и бескрајно тужан...

И кад сте положили тај испит?

Било је то, због строгог ставародитеља, тек кад сам имао седамнаест година! Нису ми дозвољавали да тренирам фудбал. Лепо сам певао, па су ми купили хармонику. Морао сам сваки дан да идем на часове свирања. Али, пресекао сам ту муку кад сам, у породици, добио право гласа. Оставио сам хармонику и кренуо у фудбалску школу ОФК Београда.

И какав сте били ученик?

У Медицинској једва добар, а у фудбалској један од најбољих. После неколико месеци био сам члан омладинске репрезентације Београда. Играли смо на турниру у Нирнбергу. За нас је то било као да путујемо на месец. Али, кад смо стигли у Немачку, вођама екипе је јављено да је смењен Александар Ранковић, тада први „полицајац” Југославије. И нама је „због безбедности” био забрањен излазак из хотела без пратње. Нисам тада знао кога да мрзим Ранковића или оне који су га сменили...

А како вам је било у клубу?

Захваљујући тренеру Кики Поповићу већ 1967. године сам ушао у први тим. Он је свим старијим играчима дозволио да оду у друге екипе, а у први састав ОФК Београда увео је све нас млађе и двојицу великих асова који су ту желели да се опросте од фудбала. Били су то Милош Милутиновић, некад ас Партизана и Драгослав Шекуларац, пре тога „звезда” Црвене звезде. Били смо хит Београда. На стадион је долазило и по двадесет хиљада гледалаца! А мени је то, уз Милоша и Шекија, била нова школа фудбала и живота.

Коју лекцију посебно памтите?

Кад једном приликом тренер Поповић није уврстио Милоша у први састав тима догодило се нешто неочекивано. Милош је, у бесу, тако жестоко залупио врата свлачионице, да су она искочила из лежишта. Желео је и тада, у четвртој деценији живота, да изађе на сцену и да се представи публици у пуном сјају! Био је то, наравно, Милошев лош поступак. Али, мени је та његова жеља за сталним доказивањем, у свим ситуацијама и у свим односима, била пример за углед.

Како Вам је било у државном тиму?

За ту селекцију сам одиграо тридесет шест утакмица од којих ми је најдража она у на гостовању против Бразила (2:2). Било је то 18. јула 1971. године кад се од игре, у Рио де Жанеиру, на Маракани, пред 160.000 гледалаца, опраштао најбољи фудбалер света Бразилац Пеле. Посебно памтим спектакл после утакмице кад је Пеле, уз песму и исти ритам стотинак оркестара, па и многу сузу, поздрављао публику и у лаганом ходу отворио капију Маракане и отишао у легенду”...

А које слике се сећате из Звезде?

У Звезду сам дошао 1973. године и ту сам остао две сезоне. Моја последња утакмица за Звезду била је, истовремено, и 2000. сусрет „црвено-белих”. Играли смо против Фејенорда из Ротердама, који је водио тренер Вујадин Бошков. Био је то свечани догађај за клуб, а и за мене, па су ми дали капитенску траку. Отишао сам у Ајнтрахт из Франкфурта, а после три сезоне у Манчестер сити.

Шта су вам дали Немци и Енглези?

Сем новца и фудбалске зрелости у обе земље сам стекао и велико образовање. Научио сам два нова језика и много тога о Немачкој и енглеској култури. После свих тих школа, фудбалских и животних, постао сам много богатији, у сваком смислу. У Манчестеру су то посебно ценили. Био сам капитен, а ту част никад дотад није имао странац. Уписан сам тако у историју Манчестер ситија и енглеског фудбала.

Који велики играчи су били и Ваши?

Био сам тренер Нигеријцу Окочи, Бразилцу Серђу, Ганцу Јебои, Американцу Рејни, али и четворици Немаца посебног статуса. То су Бернд Шустер, Руди Фелер, Ули Штајн и Уве Бајн. Прича о Шустеру је посебна. Био сам тренер Бајера из Леверкузена, а он је ту дошао из Шпаније. Играо је за Барселону, па за Реал. Имао је телохранитеље, возио је ролс-ројс..! Играчи Бајера доживљавали су га као бога, а ја – као и све остале. Поштовао је то. Ништа није тражио преко реда...

А ко је ишао преко реда?

Од играча нико, али учинила је то, на одређен начин, моја кћерка Ивана. Није поштовала мој став да се не дружи са играчима чији сам тренер. Забављала се са Слободаном Комљеновићем, младићем нашег порекла који је рођен у Немачкој. Био сам му тренер у Ајнтрахту из Франкфурта. Кад сам то сазнао био сам јако љут, а после сам дао благослов тој љубави. Сад су у браку. Имају двоје лепе деце, моје унуке...

Шта сте учинили за Слободана?

Стицајем околности више него за себе. Био је одличан фудбалер и то сам рекао Миљанићу. Слободан је позван у државни тим. Одлично је играо на Шампионату света у Француској (1998) и на Првенству Европе у Белгији и Холандији ( 2000). Одиграо је четрнаест утакмица за наш најбољи састав и учествовао је на два велика такмичења. А ја, због повреда, никад нисам био учесник таквих догађаја...

Имали сте школу фудбала, а сад?

Био сам три године у Србији, па је та школа у Франкфурту угашена. Али, није то ни лако организовати. Нема довољно деце која хоће два пута дневно, по један сат, да излазе на терен. Компјутери су нам отели децу. Изгубили смо тај рат. Деца нам, полако, постају спортски „фелерична”. То је доказано у Немачкој. При трчању уназад, на двадесет метара, деца, од десетак година, у просеку, падну чак шест пута!

Да ли је тако широм Европе?

Углавном јесте. Мислим да је то светски проблем. Само шпански Баски, од малих ногу, а био сам тренер Атлетика из Билбаа, имају посебан однос према спорту, клубу, граду, домовини... Атлетико је, на пример, клуб у коме могу да играју само Баски, ни Шпанци ни Каталонци... Баски су нација која свакој датој речи, дају вредност живота.

Шта је вама важно у договору?

И мени је, као Баскима, реч јача од закона. То очекујем и од других. Али, по мом искуству, за ове три године, колико сам радио у Чукаричком и Војводини, видим да то није тако. Е, кад би Срби поштовали дату реч као Баски... Зато сам отишао у Немачку и разочаран. Нисам хтео да тражим новац преко суда, па смо се, у оба клуба, разишли „споразумно”, уз њихова обећања да ће све бити уреду...

Чему тежите?

Ведрини и лепом расположењу. Тражим срећу у свим сусретима. Вечити сам и оптимиста. И кад сам у неком непријатном „сосу” трудим се да уживам у његовом укусу.

А шта све дозвољавате играчима?

Све оно што се договоримо. У том смислу је могуће да им, у време затворених припрема, у посету дођу жене и девојке. Зашто да не. Нисам ја против природе. Ускратити однос са супротним полом је увек грешка.

Шта вам је најважније?

Здрава атмосфера у свим односима. Из туђих искустава знам да је страшно кад имате неодољиву потребу да кажете нешто важно, а немате коме. Али, још је страшније кад имате коме, а немате шта...