Volim ljude koji imaju čvrst, nepromenjiv, životni stav: Ivan Ćurković Foto Tomislav Janjić

VIŠE OD SPORTA
Izraz „građanin sveta” se najčešće upotrebljava kao ukras pri opisu neke ličnosti, ali ne mora uvek tako da bude. Ovaj stav, u slučaju mog sagovornika Ivana Ćurkovića, nekad fudbalskog golmana Veleža, Partizana i Sent Etjena, prihvata se kao činjenica. Evo zašto:

Potpredsednik je Fudbalskog saveza Srbije, član je jedne komisije u Svetskoj i dve u Evropskoj fudbalskoj federaciji. Predsednik je srpskog komiteta „Pjer de Kuberten” koji je deo Međunarodnog olimpijskog komiteta, a i počasni je konzul Republike Sejšeli u Beogradu. I to nije sve:

Nosilac je četiri najviša francuska odlikovanja: Promovisan je u red Viteza legije časti, po odluci predsednika Žaka Širaka. Odlikovan je ordenom za nacionalne zasluge koji mu je uručio predsednik Fransoa Miteran. Dobio je zlatnu medalju za sport po odluci ministra Alena Kalme i - počasni je građanina Sent Etjena!

Rođen je 15. marta 1943. godine u Mostaru. U braku je sa Snežanom, koja je dipl. primenjeni umetnik. Imaju dve kćerke: Elu i Anu i od Ane unuka Jovana (9).

Kad ste sami krenuli u život?

Sportski, u dvanaestoj godini. Bio sam član plivačkog kluba Velež u Mostaru. A u fudbal sam ušao tri godine kasnije. I to odmah, spontano, kao golman. A dva leta posle toga potpisao sam, uz specijalnu dozvolu, profesionalni ugovor sa Veležom. U tom periodu bio sam pri kraju školovanja u srednjoj arhitektonskoj školi. I od tada je proteklo tačno - pedeset godina!

Šta ste tada planirali?

Ništa posebno, ali planirali su drugi. Imao sam devetnaest godina kad sam prvi put pozvan u sastav državnog tima Jugoslavije. Igrali smo protiv Rumunije u Bukureštu... A zatim sam dobijao ponude klubova. Prvi potez povukli su ljudi iz Partizana. Pozvali su me, kao gosta, na turneju po Peruu i Meksiku. U Partizanu sam ostao osam godina, do leta 1972. godine.

Čega se posebno sećate?

Igre u kojoj nisam učestvovao. Bila je to finalna utakmica Kupa šampiona Evrope u kojoj je Partizan bio rival Realu iz Madrida (1:2). Taj meč je igran 11. maju 1966 u Briselu. Na našem golu je bio veliki Milutin Šoškić, a ja sam sedeo na klupi za rezervne igrače. Poveli smo golom Velibora Vasovića, ali Real je, ipak, bio uspešniji. Taj susret je, po nizu odnosa, bio moje veliko iskustvo. Nova prekretnica bila mi je selidba u Francusku.

Ko Vas je pozvao u Sent Etjen?

Bio je to čuveni menadžer Julijus Ukrajinček, a imao sam za tu odluku i jak sportski motiv. Sent Etjen je imao mlad sastav, a ja sam bio u naponu snage. Publika je bila ratoborna, radnička, verna, jer Sent Etjen je industrijski grad. To je sredina koja je cenila rad, a ne prazna obećanja i „filozofiju”, a to je uvek bilo moje životno opredeljenje.

Kako ste startovali?

Teško. Znao sam malo španski, ali ni „slovo” francuski. A bez jezika nisam to bio ja. Jer, imao sam naviku da komandujem odbranom. A da ne kažem o snalaženju na „ulici”. Srećom brzo smo otišli na pripreme. Bio sam u sobi sa Emeom Žakeom. On mi je bio saigrač i prvi učitelj francuskog. A posle sam imao profesora koji me uveo ne samo u jezik već i u kulturu, istoriju i običaje Francuske. I imenovan sam za kapitena tima!

Koju „francusku igru” pamtite?

Onu na Jelisejskim poljima, na najlepšem bulevaru sveta, koji je tada, treći put od svog postanka, bio zatvoren za saobraćaj. Tu je, nas igrače Sent Etjena, dočekao predsednik države Žiskar d’Esten i oko tri stotine hiljada ljudi i stotinu orkestara. Bilo je to 13. maja 1976. godine, dan posle naše finalne utakmice Kupa šampiona Evrope u Glazgovu protiv Bajerna iz Minhena (0:1). Da, da... Mi smo taj meč izgubili, ali za razliku od nekih drugih shvatanja života i sporta, Francuska nas je slavila. Bilo je to jedno veliko hvala Francuske nama, igračima Sent Etjena, zbog svega što smo učinili za nju pre ove utakmice.

A posle toga?

Još dugo sam bio vođa tima, ali sastav se menjao. Došao je Platini, kao zvezda u usponu, pa Lakomb, Batiston... Sve veliki igrači. I to je već bila druga ekipa, a ja sam nastavio rad u istom ritmu. Retko kad sam bio povređen i nikad opomenut ili isključen, a odigrao sam, ukupno, 1.190 zvaničnih utakmica! I lopta mi se smučila! Shvatio sam istinu da publika voli mlade igrače, a samo ceni stare. A pitanje je dana kad će stari igrač biti ispraćen sa terena uz zvižduke. E, to „zadovoljstvo” publici nisam hteo da priuštim.

Šta ste učinili?

Uoči utakmice protiv Bastije, na Korzici, rekao sam treneru: „Ovo će da bude moja poslednja utakmica”. On nije verovao, Nije u to verovao niko u klubu. A tako je bilo. Nisam hteo da mi poslednja utakmica bude u Sent Etjenu. Hteo sam da me zapamte onakvog kakav sam bio. I tražio sam da prvu sledeću utakmicu, na našem terenu, na naš gol, stane nova nada kluba: Kastaneda. Ceo Sent Etjen se tome čudio, ali svi su me duboko poštovali. Bio je to moj igrački hepiend. I uprkos činjenici da je i srećan kraj, ipak, samo kraj, ja sam iz kluba izašao na velika vrata. A od rada u fudbalu sam se oprostio, te 1982. godine, kao savetnik Mišela Idalga, selektora Francuske reprezentacija, na Šampionatu sveta u Španiji.

 U kom smeru ste tada krenuli?

Sportisti posle odlaska u „penziju” uglavnom, otvaraju kafiće, pekare, restorane.., a moj put je bio atipičan. Bio sam i ostao direktor za javne kontakte više firmi. Nikad nisam želeo sekretaricu, ni svoju kancelariju ili, sačuvaj me bože, određeno radno vreme. Tražio sam samo potpunu slobodu u radu i kretanju, platu i dogovoreni procenat od donetog posla. A istovremeno sam bio sportski funkcioner i u domovini i u nizu svetskih organizacija.

Koliko se družite sa Platinijem?

Onoliko koliko nas događaji dovedu u vezu. Veliki smo prijatelji. Kao što dobro poznajem i ljude, ne samo iz sportskog, već i iz poslovnog, političkog i umetničkog života celog sveta. Ali, ne bi bilo pristojno da o njima govorim na ovaj način samo pominjući njihova imena.

Od kad ste počasni konzul Sejšela?

Ova čast stigla mi je pre deset godina kao rezultat proverenog prijateljstva sa ljudima iz te zemlje, posebno sa prvim predsednikom Sejšela Reneom Alberom. Dobiti tako visoku diplomatsku funkciju ove vrste je velika čast i još veća obaveza. A kad je Srbija u pitanju Sejšeli su jedna od zemalja koja nije priznali Kosovo kao samostalnu državu. Naravno, bio konsultovan po tom pitanju.

Kad se ide na Sejšele?

U svako doba godine. Kod njih je leto večno. Očaran sam njihovom lepotom. Sejšele čine devedeset dva rajska ostrva u Indijskom okeanu sa tropskim rastinjem, belim peščanim plažama i morem boje smaragda. Ova ostrva nalaze se severoistočno od Madagaskara, četiri stepena južno od ekvatora. Ukupne površine veće od Francuske. Tu živi oko sto hiljada ljudi koji se bave turizmom i ribolovom.

I mi smo imali more, a sad ga nemamo...

Nisam jugonostalgičar. Moje bivše zemlje nikad se neću odreći ni sportski ni kulturno, a politika je nešto drugo, nešto promenjivo. I danas se u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju... osećam jako dobro. Tu imam prijatelje. Zašto bih se tu osećao kao stranac.

Da li imate neostvarenih želja?

Ne, apsolutni ne, nijednu. Uvek sam živeo, radio i radovao se realnosti. Nikad nisam koristio maštu kad je u pitanju život.

Šta Vam je bitno u svim kontaktima?

Volim ljude koji imaju čvrst, nepromenjiv, životni stav. Naravno, niko ne može da živi bez kompromisa, ali neka ubeđenje, bez obzira na sve događaje, ne smemo menjati. To su: čast, poštenje, iskrenost...

Kako doživljavate sebe?

Kao čoveka koji je uspostavio harmoniju između tela i duha. Sport mi je pomogao da nađem tu ravnotežu. I to sam preneo na posao, porodicu, prijatelje...

Koja političko ubeđenje imate?

Ja sam levičar. Moja orijentacija je velika socijalna pravda. Ovu orijentaciju ne krijem ni u susretima sa ljudima najsurovijeg liberalnog kapitalizma.

U kom vremenu „živite”?

Samo u sadašnjem. Prošlost merim sećanjima, ne godinama, a imam divna sećanja. A o budućnosti ne mislim mnogo. Taj deo života, uz posao, posvećujem porodici i prijateljima.

Kako su žene reaguju na Vas?

Nisam mačo tip, ali znam da žene imaju tajnu moć da vide nešto u nama što mi ne pokazujemo. One u nama, najčešće, traže mužjaka za sve događaje. Odatle i stav da žene biraju, ali i mi se pitamo...

Da li verujete u ljubav?

Bez ljubavi ne bih mogao da funkcionišem. Meni je ljubav neophodna u svim odnosima.

Kako održavate snagu?

Sportom, kao i uvek. Svaki drugo jutro odlazim na trim stazu u Košutnjak.