Волим људе који имају чврст, непромењив, животни став: Иван Ћурковић Фото Томислав Јањић

ВИШЕ ОД СПОРТА
Израз „грађанин света” се најчешће употребљава као украс при опису неке личности, али не мора увек тако да буде. Овај став, у случају мог саговорника Ивана Ћурковића, некад фудбалског голмана Вележа, Партизана и Сент Етјена, прихвата се као чињеница. Ево зашто:

Потпредседник је Фудбалског савеза Србије, члан је једне комисије у Светској и две у Европској фудбалској федерацији. Председник је српског комитета „Пјер де Кубертен” који је део Међународног олимпијског комитета, а и почасни је конзул Републике Сејшели у Београду. И то није све:

Носилац је четири највиша француска одликовања: Промовисан је у ред Витеза легије части, по одлуци председника Жака Ширака. Одликован је орденом за националне заслуге који му је уручио председник Франсоа Митеран. Добио је златну медаљу за спорт по одлуци министра Алена Калме и - почасни је грађанина Сент Етјена!

Рођен је 15. марта 1943. године у Мостару. У браку је са Снежаном, која је дипл. примењени уметник. Имају две кћерке: Елу и Ану и од Ане унука Јована (9).

Кад сте сами кренули у живот?

Спортски, у дванаестој години. Био сам члан пливачког клуба Вележ у Мостару. А у фудбал сам ушао три године касније. И то одмах, спонтано, као голман. А два лета после тога потписао сам, уз специјалну дозволу, професионални уговор са Вележом. У том периоду био сам при крају школовања у средњој архитектонској школи. И од тада је протекло тачно - педесет година!

Шта сте тада планирали?

Ништа посебно, али планирали су други. Имао сам деветнаест година кад сам први пут позван у састав државног тима Југославије. Играли смо против Румуније у Букурешту... А затим сам добијао понуде клубова. Први потез повукли су људи из Партизана. Позвали су ме, као госта, на турнеју по Перуу и Мексику. У Партизану сам остао осам година, до лета 1972. године.

Чега се посебно сећате?

Игре у којој нисам учествовао. Била је то финална утакмица Купа шампиона Европе у којој је Партизан био ривал Реалу из Мадрида (1:2). Тај меч је игран 11. мају 1966 у Бриселу. На нашем голу је био велики Милутин Шошкић, а ја сам седео на клупи за резервне играче. Повели смо голом Велибора Васовића, али Реал је, ипак, био успешнији. Тај сусрет је, по низу односа, био моје велико искуство. Нова прекретница била ми је селидба у Француску.

Ко Вас је позвао у Сент Етјен?

Био је то чувени менаџер Јулијус Украјинчек, а имао сам за ту одлуку и јак спортски мотив. Сент Етјен је имао млад састав, а ја сам био у напону снаге. Публика је била ратоборна, радничка, верна, јер Сент Етјен је индустријски град. То је средина која је ценила рад, а не празна обећања и „филозофију”, а то је увек било моје животно опредељење.

Како сте стартовали?

Тешко. Знао сам мало шпански, али ни „слово” француски. А без језика нисам то био ја. Јер, имао сам навику да командујем одбраном. А да не кажем о сналажењу на „улици”. Срећом брзо смо отишли на припреме. Био сам у соби са Емеом Жакеом. Он ми је био саиграч и први учитељ француског. А после сам имао професора који ме увео не само у језик већ и у културу, историју и обичаје Француске. И именован сам за капитена тима!

Коју „француску игру” памтите?

Ону на Јелисејским пољима, на најлепшем булевару света, који је тада, трећи пут од свог постанка, био затворен за саобраћај. Ту је, нас играче Сент Етјена, дочекао председник државе Жискар д’Естен и око три стотине хиљада људи и стотину оркестара. Било је то 13. маја 1976. године, дан после наше финалне утакмице Купа шампиона Европе у Глазгову против Бајерна из Минхена (0:1). Да, да... Ми смо тај меч изгубили, али за разлику од неких других схватања живота и спорта, Француска нас је славила. Било је то једно велико хвала Француске нама, играчима Сент Етјена, због свега што смо учинили за њу пре ове утакмице.

А после тога?

Још дуго сам био вођа тима, али састав се мењао. Дошао је Платини, као звезда у успону, па Лакомб, Батистон... Све велики играчи. И то је већ била друга екипа, а ја сам наставио рад у истом ритму. Ретко кад сам био повређен и никад опоменут или искључен, а одиграо сам, укупно, 1.190 званичних утакмица! И лопта ми се смучила! Схватио сам истину да публика воли младе играче, а само цени старе. А питање је дана кад ће стари играч бити испраћен са терена уз звиждуке. Е, то „задовољство” публици нисам хтео да приуштим.

Шта сте учинили?

Уочи утакмице против Бастије, на Корзици, рекао сам тренеру: „Ово ће да буде моја последња утакмица”. Он није веровао, Није у то веровао нико у клубу. А тако је било. Нисам хтео да ми последња утакмица буде у Сент Етјену. Хтео сам да ме запамте онаквог какав сам био. И тражио сам да прву следећу утакмицу, на нашем терену, на наш гол, стане нова нада клуба: Кастанеда. Цео Сент Етјен се томе чудио, али сви су ме дубоко поштовали. Био је то мој играчки хепиенд. И упркос чињеници да је и срећан крај, ипак, само крај, ја сам из клуба изашао на велика врата. А од рада у фудбалу сам се опростио, те 1982. године, као саветник Мишела Идалга, селектора Француске репрезентација, на Шампионату света у Шпанији.

 У ком смеру сте тада кренули?

Спортисти после одласка у „пензију” углавном, отварају кафиће, пекаре, ресторане.., а мој пут је био атипичан. Био сам и остао директор за јавне контакте више фирми. Никад нисам желео секретарицу, ни своју канцеларију или, сачувај ме боже, одређено радно време. Тражио сам само потпуну слободу у раду и кретању, плату и договорени проценат од донетог посла. А истовремено сам био спортски функционер и у домовини и у низу светских организација.

Колико се дружите са Платинијем?

Онолико колико нас догађаји доведу у везу. Велики смо пријатељи. Као што добро познајем и људе, не само из спортског, већ и из пословног, политичког и уметничког живота целог света. Али, не би било пристојно да о њима говорим на овај начин само помињући њихова имена.

Од кад сте почасни конзул Сејшела?

Ова част стигла ми је пре десет година као резултат провереног пријатељства са људима из те земље, посебно са првим председником Сејшела Ренеом Албером. Добити тако високу дипломатску функцију ове врсте је велика част и још већа обавеза. А кад је Србија у питању Сејшели су једна од земаља која није признали Косово као самосталну државу. Наравно, био консултован по том питању.

Кад се иде на Сејшеле?

У свако доба године. Код њих је лето вечно. Очаран сам њиховом лепотом. Сејшеле чине деведесет два рајска острва у Индијском океану са тропским растињем, белим пешчаним плажама и морем боје смарагда. Ова острва налазе се североисточно од Мадагаскара, четири степена јужно од екватора. Укупне површине веће од Француске. Ту живи око сто хиљада људи који се баве туризмом и риболовом.

И ми смо имали море, а сад га немамо...

Нисам југоносталгичар. Моје бивше земље никад се нећу одрећи ни спортски ни културно, а политика је нешто друго, нешто промењиво. И данас се у Љубљани, Загребу, Скопљу... осећам јако добро. Ту имам пријатеље. Зашто бих се ту осећао као странац.

Да ли имате неостварених жеља?

Не, апсолутни не, ниједну. Увек сам живео, радио и радовао се реалности. Никад нисам користио машту кад је у питању живот.

Шта Вам је битно у свим контактима?

Волим људе који имају чврст, непромењив, животни став. Наравно, нико не може да живи без компромиса, али нека убеђење, без обзира на све догађаје, не смемо мењати. То су: част, поштење, искреност...

Како доживљавате себе?

Као човека који је успоставио хармонију између тела и духа. Спорт ми је помогао да нађем ту равнотежу. И то сам пренео на посао, породицу, пријатеље...

Која политичко убеђење имате?

Ја сам левичар. Моја оријентација је велика социјална правда. Ову оријентацију не кријем ни у сусретима са људима најсуровијег либералног капитализма.

У ком времену „живите”?

Само у садашњем. Прошлост мерим сећањима, не годинама, а имам дивна сећања. А о будућности не мислим много. Тај део живота, уз посао, посвећујем породици и пријатељима.

Како су жене реагују на Вас?

Нисам мачо тип, али знам да жене имају тајну моћ да виде нешто у нама што ми не показујемо. Оне у нама, најчешће, траже мужјака за све догађаје. Одатле и став да жене бирају, али и ми се питамо...

Да ли верујете у љубав?

Без љубави не бих могао да функционишем. Мени је љубав неопходна у свим односима.

Како одржавате снагу?

Спортом, као и увек. Сваки друго јутро одлазим на трим стазу у Кошутњак.