Александар Каракашевић има 35 година и сматра да још може бар три сезоне у Бундес лиги да одигра на садашњем нивоу, редуковао је и своје наступе за репрезентацију, пре свега кад је реч о екипним мечевима, јер и млади заслужују своју шансу и све више размишља о ономе: шта после?

Кратко време прихватио се места председника Стонотениског савеза Београда и увидео да, у околностима које владају у стоном тенису, не може у исто време да путује по свету и игра и води градски савез, а још краће био је селектор репрезентације. Одустао је, јер се репрезентација не може водити руку везаних беспарицом.

Недавно играо је у Београду у мечу Европске лиге против Хрватске, само у последњој партији, у дублу. Заједно са Жолтом Петеом донео је прву победу у овом циклусу такмичења и – био пун утисака:

– Први пут после „сто година” да се нешто лепо десило у стоном тенису. Неки кажу, то је зато што смо играли против Хрвата. Па, није зато, већ зато што смо се овог пута мало више потрудили, при томе мислим на Стонотениски савез Београда. „Шумице” су биле пуне, нико се није ни накашљао за време интонирања хрватске химне, а камо ли звиждао. Нико није ни напустио дворану пре краја меча, иако смо играли готово три сата меч који ништа није одлучивао и иако то није био стони тенис изузетног квалитета.

Катастрофална ситуација

Због чега није тако стално у дворанама у којима се игра стони тенис (стонотениска дворана још не постоји)?

– Ситуација у стоном тенису, савезу, у репрезентацији, свеједно, је катастрофална. Чињеница је да смо испали из прве групе европског стоног тениса сплетом несрећних околности. Али, вратићемо се следеће године, иако не верујем да ће се ситуација поправити. Савез нам плаћа само одласке на европска и светска првенства. Про-тур турнире нам не плаћа. Па не очекују ваљда да без иједног турнира одемо на Европско првенство и победимо. Ми, играчи сами плаћамо одласке на про-тур турнире. Савез нема новца, нема спонзоре („Тибхар” не даје много), има само оно што добије из буџета. Али, још већи је проблем, приступ који имају људи у СТС Србије. Не могу да нађу ни једног спонзора, а за овај меч у Београду нађено их је десет. Коме смо се то обратили, ко нас је одбио – пита се Каракашевић.

Чињеница је и да резултати наших стонотенисера (и стонотенисерки) одавно нису „атрактивни”, да спонзори „прате” успешне, а наш најискуснији репрезентативац тврди да се до успеха може доћи са мало пара.

– Када тражимо новац, кажу нам: А кадети, а јуниори. И њима треба. Наравно да им треба, али статус спорта могу да помере само сениорски успеси. Потребан нам је редован заједнички рад у неком центру, одласци на што више про-тур турнира. Нажалост селектор Вукелић не може за то да се избори, што је и нормално, јер прима плату у Савезу, а Савез је незаинтересован – тврди Каракашевић.

Чињеница је, заиста, да већ дуги низ година ни један талентовани јуниор није израстао у играча који је нешто значио или значи у сениорском стоном тенису.

– У последњих 20 година само смо Боба Грујић и ја освајали медаље на великим такмичењима, ми смо последњи којих су се прибојавали и Кинези. Од 1995. до 2003, 2004. ником није било свеједно кад се нађе насупрот нас. Сада није тако, али разумем ту децу. Готово сви живе од стоног тениса, чак и издржавају своје породице. Одлазе у Немачку, Аустрију, у друге и треће лиге због новца и у старту се одричу даљег напретка. Нико није постао играч у иностранству. Сви смо то постали овде, у Србији – наглашава Каракашевић.

Зашто не врате Лупулескуа?

Четвороструки доживотни првак Европе у „миксу” (то такмичење не налази се више на програму првенстава Европе), током каријере (и данас) одликовао се невероватним осећајем за игру (посебно у паровима) и једним од понајбољих бекхенда. Он сматра да и данашњи репрезентативци имају велики потенцијал.

– Сигуран сам да би Марко Јевтовић, за само годину дана озбиљног, квалитетног рада могао да буде међу 35-40 најбољих играча света. Имао је у рукама победу против Креанге, а онда је изгубио. То је тај „милиметар” који му фали, а за њега треба много рада. И Жолт Пете има могућност да много напредује на ранг-листи. Мора да поправи неке ствари, али не може то пуким копирањем. Тимо Бол има ту „продужену лопту” и Пете покушава то исто и за пола године је пао скоро 90 места на ранг-листи. Не може свако да игра као Бол. Свако игру мора да прилагоди сопственим могућностима и да је максимално усаврши. А за то је потребан добар тренер који ће стално бдети над њим.

Ево на кога Каракашевић мисли, када каже – добар тренер.

– Проблем пинг-понга је, колико видим, то што су сви прави стручњаци отишли. Ево, Милош Ђукић, који је кроз клуб или репрезентацију створио све те младе играче више не ради ни у Савезу ни у клубу, већ се посветио приватном раду са рекреативцима. Од тога зарађује три пута више него што би зарађивао као тренер репрезентације. То је и проблем са Илијом Лупулескуом. Сигуран сам да је Лупулсеку најбоље решење за наш стони тенис – да ради са репрезентативцима, са младим играчима, да ради сваки дан у нечем што би требало да буде стонотениски центар. Може Вукелић и даље да води репрезентацију, Лупулеску може да буде шеф стручног штаба, било шта. И Вукелић од њега може много да научи, а о играчима да и не говоримо. Али, не може Савез да му да плату од 500 евра и да му каже: Живи од тога. Мислим да је ово последњи воз за наш савез, за наш стони тенис...

Живко Баљкас

-----------------------------------------

Што Немци уложе у годину дана, ми уложимо у 80

Ни Европа нема много младих врхунских играча. Недавно на ТОП 12 доминирали су ветерани, а победио је Грк Креанга који је прекјуче прославио 39 рођендан.

– Европа је катастрофа. Нема ништа сем Немаца. Има и пар Руса у које се улаже ненормална лова, али они нису ни приближно добри колико би требало да буду. Немци, односно њихов савез, уложи годишње у стони тенис осам милиона евра. Ми уложимо 100.000 евра. Дакле за 80 година уложимо онолико колико они уложе у једној и зато смо ту где јесмо, зато не можемо да се приближимо врху ни овакве Европе – сматра Александар Кракашевић.

----------------------------------------

Препуштени сами себи

– Можда грешим, али чини ми се да нико у Савезу не жели да ми будемо добри. Па, нико не може да каже да су Јевтовић и Пете лошији од Хрвата Гаћине, а он је 100 места испред њих. Али, Гаћина има плаћен сваки турнир, има свог тренера у углу на сваком турниру. А ми сами плаћамо одласке на турнира, ја седим у углу кад игра пете, Јевтовић секундира Црепуљи и тако у круг – каже Каракашевић

----------------------------------------

Лондон и близу и далеко

– Сам плаћам квалификације за Олимпијске игре у Лондону. Олимпијски комитет ми је платио пут до Дубаија, али хотел ме је коштао 1.200 евра. Савез – ништа. Волео би да играм у Лондону, али ја сам се већ наиграо на олимпијским играма. Сада сам пао на листи, али шансе за успех још постоје, а много би боље било за све да се квалификујем до 1. јуна него да чекамо идућу годину и последњу шансу на квалификационом турниру – сматра Каракашевић.