Kad neko za svoju posao kaže da ima „najlepše zanimanje na svetu” to je siguran znak da je ta osoba bezgranično posvećena svom zanatu. Jedan od tih ljudi je profesor dr Dušan Stanojević, ginekolog, direktor GAK „Narodni Front” u Beogradu.

On je svoju delatnost doveo do savršenstva, a „usput” se, zahvaljujući stručnjacima istog stava, osposobio za još dve srodne profesije. Sad je i jedan od priznatijih hirurga na svetu koji obavlja operacije promene pola, a devojčice koje se rode bez vagine i materice uvodi, operacijom, u normalne životne tokove.

I to nije sve. Dok nam je, u njegovom kabinetu, pevao kanarinac pričao mi je i o svojoj posvećenosti životinjama. U beogradskom zoološkom vrtu je pomogao šimpanzi da rodi šest mladunaca...

Rođen je 29. novembra 1949. godine u selu Opaljenik kod Ivanjice, u zajednici Cane, učiteljice, i Slobodana, ekonomiste.

Živi u braku sa Snežanom, profesorom engleskog jezika. Imaju troje dece: kćerku Mariju (33), ginekologa, i sinove: Miloša (32), pilota, i Branka (30), slikara.

Koliko se dajete sportu?

I ovaj moj posao ima sportske odlike. Uvek moram da budem brži od neke nesreće, a često i od smrti. Sebe vidim samo u sportovima za koje mi nije potreban partner. Skijam jako dobro. Zbog toga sam napravio drvenu kuću na Kopaoniku. Volim i plivanje, ali ne u bazenu. Plivam na duge staze. Često to činim u Savi. Skočim u vodu kod mosta u Ostružnici, pa plivam do Novog Beograda!

Da li se družite sa sportistima?

Vrlo često. Na prvom mestu mi je bivši košarkaš Žarko Zečević, a on me upoznao sa mnogima iz Partizana i Zvezde. Porađao sam njihove žene, a jedan ginekolog, u toku svog rada, porodi dve generacije. Na primer: izveo sam na svet Žarkovog sina Slavka, a za mesec dana Slavko će postati otac malog Žarka...

Od kad brinete o životinjama?

Od kako znam za sebe. Živeli smo u selu Prilike i tu sam imao svoj mali zoološki vrt sa svim životinjama iz kraja sem vuka i medveda. Jedno prase, koje sam dobio u zadružnom prasilištu, gde sam noći provodio gledajući kako se krmače prase, pratilo me do škole. Ribe sam u Moravici hvatao rukama, posebno volim zmije!

Vi ste, znači, sa ribama na „ti”?

Uglavnom. Ribe u potocima i rekama odlaze pod obalu, u rupe, gde se sklanjaju, odmaraju i mreste. To sam znao, pa sam ih lako hvatao rukama. Ovu veštinu sam pokazao i Amerikancima kad sam, na petoj godini studija, u okviru organizacije „Kamp Amerika”, bio vaspitač njihove dece u toku leta. Oni su bili zgranuti. Mislili su da je Jugoslavija neka divlja zemlja gde se sve radi golim rukama.

A koji odnos imate prema zmijama?

Poseban. Moja majka je kao dete od dve godine preležala paralizu i ostala joj je oduzeta leva noga. Kad je imala trinaest godina za tu nogu ujela ju je zmija. I noga joj se potpuno vratila. Bila je to božija poruka. Otrov je za majku bio lek! Rastao sam uz ovu priču i nikad nisam ubio zmiju.

Ko Vam je ulio ljubav prema medicini...

Majka mi je pričala o poznatim lekarima. Na primer o Albertu Švajceru, Lazi Lazareviću... Ali, to nije bilo odlučujuće. Gimnaziju sam završio 1968. godine, u vreme studentskih demonstracija, Rusi su ušli u Čehoslovačku, a moj otac je mobilisan. I poručio mi je: „Upisuj bilo šta da te ne bi pozvali u vojsku”... A vrata Medicinskog fakulteta su prva bila otvorena...

... a ko prema ginekologiji?

Na petoj godini medicine imali smo obavezu da desetak dana provedemo na ginekologiji. Kad sam video porodilište ono me podsetilo na ono moje lepo prasilište. Tada sam sebi rekao: „Samo ću ovo da budem ili ništa drugo”. Imam najlepše zanimanje na svetu.

Kakav imate odnos prema pacijentima?

To ću ovako da vam objasnim: Moja baba, po majci, razbolela se od sklerodermije, koja je i sad neizlečiva. Dvadeset godina je bolovala. Po sedam dana se spremala da ode do lekara u Beograd. Svi mi u selu smo čekali da nam se vrati zdrava, a ona je dolazila tužna i razočarana. Jer, u Beogradu, najčešće, nisu imali vremena ni da je saslušaju. I zato ja, od kako sam obukao beli mantil, imam neograničeno vreme za sve pacijente, a posebno za one koji dođu bez ikakve veze.

A kad ste upoznali čuvenu Lijanu?

Bilo je to 1991. godine. Šimpanza Lijana ni posle tri dana muka nije mogla da se porodi. Vuk Bojović, direktor zoo-vrta, tražio je da mu dovedu ginekologa i doveli su mene. Došao sam sa celom ekipom. Ali, mladunče je već uginulo. Ipak, spasao sam Lijanu od sepse. Sledećeg leta sam porodio Lijanu carskim rezom. Rodila je Zoricu. A 1993. godine, pri novom porođaju Lijane, tok porođaja pratilo je sto ljudi, sa deset kamera. A agencija „Rojters” je taj snimak prodala TV centrima sa svih kontinenata. Tada se rodio čuveni Sami. Lijanu sam porađao još četiri puta.

Ko Vam je najviše pomogao u struci?

Postoje četvorica ljudi u koji su jako doprineli mom stručnom životu. Na prvom mestu je moj otac Slobodan koji me terao da učim i radim. Drugi je profesor Dragomir Mladenović, direktor ove klinike u vreme kad sam tu došao 1977. godine. On me naučio ginekološkoj hirurgiji. Moj treći učitelj je profesor Sava Perović, urolog i dečiji hirurg, koji me uveo u operacije promena pola i „ugradnje” vagine i materice devojčicama koje se rode bez tih organa. On mi je otvorio vrata sveta. A četvrti je Vuk Bojović. On me naučio da sve to što radim umem lepo i da objasnim i da objavim.

Objasnite promenu pola...

Taj problem je u mozgu osobe koja želi da promeni pol. Ti ljudi se osećaju zarobljeni u „tuđem” telu. A stvar tehnike je kako se to fizički izvaja. Kad se radi promena pola iz muškog u žensko to ne može da se primeti. On postaje prava Ona. Te osobe imaju sto odsto orgazam, jer su to muškarci. A kad se radi promena iz žene u muškarca tu postoje manjkavosti. Napravljeni polni organ služi samo za uriniranje, a ne za seksualni odnos.

Koliko operacija dnevno imate?

U proseku dnevno radim četiri zahvata. Najviše sam, u toku jednog dana, obavio devet operacija. To radim tako što idem iz sale u salu. Ovo može da se učini samo sa uigranom ekipom saradnika. Imam takav tim i takve instrumentarke. Operacije, uglavnom, završavamo bez izgovorene reči. Samo pružim ruku, a ona sve zna... Taj deo posla u sali za operacije doživljavam kao koncert pokreta.

Gde odlazite na odmor?

Zimi na Kopaonik, a leti u Grčku. Jako dobro govorim grčki i engleski. U Grčkoj sam od 1978. godine, a nikad ne idemo u isto mesto. Imam kolegu Zorana Antića, neurologa, u bolnici „Dragiša Mišović”, kome je pasija jedrenje. Iznajmimo jedrilicu i sa suprugama obilazimo grčka ostrva. Prošlog leta smo, nas četiri para, obišli Peloponez. Moja žena je poreklom Grkinja. Njen deda se oženio na Solunskom frontu. On nije poštovao ono: „Braćo solunci ne ljub’te Grkinje”.

Da li ste porađali svoju žene?

Prva dva puta nisam, a treći put sam samo bio prisutan. Sve se dogodilo u ranu zoru. Stigli smo u bolnicu u četiri sata, pa nisam hteo da budim dežurnu ekipu. Mislio sam ja ću to da obavim, ali sve se završilo brzo i bez moje intervencije. Babica je obavila ceo posao.

Da li u Vašem poslu ima erotike?

Nema, nema nimalo. A na slično pitanje jednog mog prijatelja iskreno sam mu rekao: „Ništa nema lepše od susreta sa lepom i s puno ukusa obučenom ženom”.

Šta volite kod žena?

Volim kad žena ima lični stil i duh koji pleni. Trebalo bi da zrači kompletnim utiskom koji pokreće muškarca. Zato ne izdvajam ništa pojedinačno, a i ne cenim ništa napadno.

Kako birate prijatelje?

Moraju da imaju sličan sistem razmišljanja o životu i svim odnosima. Obrazovanje mi nije uslov. U selu mog oca, u Pranjanima, ispod Ravne gore, imam imanje, kuću i prijatelja Rajka Stevanovića koji ima četiri razreda osnovne škole. Tu ću najviše boraviti kad za četiri pet godina odem u penziju.

Koliko ste posvećeni kćerki?

Mi svaki dan operišemo zajedno. Ali, ona ima drugu pasiju. Neće se strastveno baviti ginekologijom kao ja. Njena strast su konji. Čak je jahala trke. Ima svoja dva, tri konja. Sad je u Kanu, jer tamo se takmiči neki njen konj...

Da li imate unuče?

Ove godine, u julu, postaću deda. Miloševa supruga je u drugom stanju. Nosi muško dete. Moj unuk će se, koliko znam, zvati Marko.

Šta biste bili da niste lekar?

Bio bih, verujem, stolar. Sam sam napravio devenu kuću na Kopaoniku. A sviđa mi se i posao alasa i na Dunavu i na moru. Negde u Grčkoj...