Кад неко за своју посао каже да има „најлепше занимање на свету” то је сигуран знак да је та особа безгранично посвећена свом занату. Један од тих људи је професор др Душан Станојевић, гинеколог, директор ГАК „Народни Фронт” у Београду.

Он је своју делатност довео до савршенства, а „успут” се, захваљујући стручњацима истог става, оспособио за још две сродне професије. Сад је и један од признатијих хирурга на свету који обавља операције промене пола, а девојчице које се роде без вагине и материце уводи, операцијом, у нормалне животне токове.

И то није све. Док нам је, у његовом кабинету, певао канаринац причао ми је и о својој посвећености животињама. У београдском зоолошком врту је помогао шимпанзи да роди шест младунаца...

Рођен је 29. новембра 1949. године у селу Опаљеник код Ивањице, у заједници Цане, учитељице, и Слободана, економисте.

Живи у браку са Снежаном, професором енглеског језика. Имају троје деце: кћерку Марију (33), гинеколога, и синове: Милоша (32), пилота, и Бранка (30), сликара.

Колико се дајете спорту?

И овај мој посао има спортске одлике. Увек морам да будем бржи од неке несреће, а често и од смрти. Себе видим само у спортовима за које ми није потребан партнер. Скијам јако добро. Због тога сам направио дрвену кућу на Копаонику. Волим и пливање, али не у базену. Пливам на дуге стазе. Често то чиним у Сави. Скочим у воду код моста у Остружници, па пливам до Новог Београда!

Да ли се дружите са спортистима?

Врло често. На првом месту ми је бивши кошаркаш Жарко Зечевић, а он ме упознао са многима из Партизана и Звезде. Порађао сам њихове жене, а један гинеколог, у току свог рада, породи две генерације. На пример: извео сам на свет Жарковог сина Славка, а за месец дана Славко ће постати отац малог Жарка...

Од кад бринете о животињама?

Од како знам за себе. Живели смо у селу Прилике и ту сам имао свој мали зоолошки врт са свим животињама из краја сем вука и медведа. Једно прасе, које сам добио у задружном прасилишту, где сам ноћи проводио гледајући како се крмаче прасе, пратило ме до школе. Рибе сам у Моравици хватао рукама, посебно волим змије!

Ви сте, значи, са рибама на „ти”?

Углавном. Рибе у потоцима и рекама одлазе под обалу, у рупе, где се склањају, одмарају и мресте. То сам знао, па сам их лако хватао рукама. Ову вештину сам показао и Американцима кад сам, на петој години студија, у оквиру организације „Камп Америка”, био васпитач њихове деце у току лета. Они су били згранути. Мислили су да је Југославија нека дивља земља где се све ради голим рукама.

А који однос имате према змијама?

Посебан. Моја мајка је као дете од две године прележала парализу и остала јој је одузета лева нога. Кад је имала тринаест година за ту ногу ујела ју је змија. И нога јој се потпуно вратила. Била је то божија порука. Отров је за мајку био лек! Растао сам уз ову причу и никад нисам убио змију.

Ко Вам је улио љубав према медицини...

Мајка ми је причала о познатим лекарима. На пример о Алберту Швајцеру, Лази Лазаревићу... Али, то није било одлучујуће. Гимназију сам завршио 1968. године, у време студентских демонстрација, Руси су ушли у Чехословачку, а мој отац је мобилисан. И поручио ми је: „Уписуј било шта да те не би позвали у војску”... А врата Медицинског факултета су прва била отворена...

... а ко према гинекологији?

На петој години медицине имали смо обавезу да десетак дана проведемо на гинекологији. Кад сам видео породилиште оно ме подсетило на оно моје лепо прасилиште. Тада сам себи рекао: „Само ћу ово да будем или ништа друго”. Имам најлепше занимање на свету.

Какав имате однос према пацијентима?

То ћу овако да вам објасним: Моја баба, по мајци, разболела се од склеродермије, која је и сад неизлечива. Двадесет година је боловала. По седам дана се спремала да оде до лекара у Београд. Сви ми у селу смо чекали да нам се врати здрава, а она је долазила тужна и разочарана. Јер, у Београду, најчешће, нису имали времена ни да је саслушају. И зато ја, од како сам обукао бели мантил, имам неограничено време за све пацијенте, а посебно за оне који дођу без икакве везе.

А кад сте упознали чувену Лијану?

Било је то 1991. године. Шимпанза Лијана ни после три дана мука није могла да се породи. Вук Бојовић, директор зоо-врта, тражио је да му доведу гинеколога и довели су мене. Дошао сам са целом екипом. Али, младунче је већ угинуло. Ипак, спасао сам Лијану од сепсе. Следећег лета сам породио Лијану царским резом. Родила је Зорицу. А 1993. године, при новом порођају Лијане, ток порођаја пратило је сто људи, са десет камера. А агенција „Ројтерс” је тај снимак продала ТВ центрима са свих континената. Тада се родио чувени Сами. Лијану сам порађао још четири пута.

Ко Вам је највише помогао у струци?

Постоје четворица људи у који су јако допринели мом стручном животу. На првом месту је мој отац Слободан који ме терао да учим и радим. Други је професор Драгомир Младеновић, директор ове клинике у време кад сам ту дошао 1977. године. Он ме научио гинеколошкој хирургији. Мој трећи учитељ је професор Сава Перовић, уролог и дечији хирург, који ме увео у операције промена пола и „уградње” вагине и материце девојчицама које се роде без тих органа. Он ми је отворио врата света. А четврти је Вук Бојовић. Он ме научио да све то што радим умем лепо и да објасним и да објавим.

Објасните промену пола...

Тај проблем је у мозгу особе која жели да промени пол. Ти људи се осећају заробљени у „туђем” телу. А ствар технике је како се то физички изваја. Кад се ради промена пола из мушког у женско то не може да се примети. Он постаје права Она. Те особе имају сто одсто оргазам, јер су то мушкарци. А кад се ради промена из жене у мушкарца ту постоје мањкавости. Направљени полни орган служи само за уринирање, а не за сексуални однос.

Колико операција дневно имате?

У просеку дневно радим четири захвата. Највише сам, у току једног дана, обавио девет операција. То радим тако што идем из сале у салу. Ово може да се учини само са уиграном екипом сарадника. Имам такав тим и такве инструментарке. Операције, углавном, завршавамо без изговорене речи. Само пружим руку, а она све зна... Тај део посла у сали за операције доживљавам као концерт покрета.

Где одлазите на одмор?

Зими на Копаоник, а лети у Грчку. Јако добро говорим грчки и енглески. У Грчкој сам од 1978. године, а никад не идемо у исто место. Имам колегу Зорана Антића, неуролога, у болници „Драгиша Мишовић”, коме је пасија једрење. Изнајмимо једрилицу и са супругама обилазимо грчка острва. Прошлог лета смо, нас четири пара, обишли Пелопонез. Моја жена је пореклом Гркиња. Њен деда се оженио на Солунском фронту. Он није поштовао оно: „Браћо солунци не љуб’те Гркиње”.

Да ли сте порађали своју жене?

Прва два пута нисам, а трећи пут сам само био присутан. Све се догодило у рану зору. Стигли смо у болницу у четири сата, па нисам хтео да будим дежурну екипу. Мислио сам ја ћу то да обавим, али све се завршило брзо и без моје интервенције. Бабица је обавила цео посао.

Да ли у Вашем послу има еротике?

Нема, нема нимало. А на слично питање једног мог пријатеља искрено сам му рекао: „Ништа нема лепше од сусрета са лепом и с пуно укуса обученом женом”.

Шта волите код жена?

Волим кад жена има лични стил и дух који плени. Требало би да зрачи комплетним утиском који покреће мушкарца. Зато не издвајам ништа појединачно, а и не ценим ништа нападно.

Како бирате пријатеље?

Морају да имају сличан систем размишљања о животу и свим односима. Образовање ми није услов. У селу мог оца, у Прањанима, испод Равне горе, имам имање, кућу и пријатеља Рајка Стевановића који има четири разреда основне школе. Ту ћу највише боравити кад за четири пет година одем у пензију.

Колико сте посвећени кћерки?

Ми сваки дан оперишемо заједно. Али, она има другу пасију. Неће се страствено бавити гинекологијом као ја. Њена страст су коњи. Чак је јахала трке. Има своја два, три коња. Сад је у Кану, јер тамо се такмичи неки њен коњ...

Да ли имате унуче?

Ове године, у јулу, постаћу деда. Милошева супруга је у другом стању. Носи мушко дете. Мој унук ће се, колико знам, звати Марко.

Шта бисте били да нисте лекар?

Био бих, верујем, столар. Сам сам направио девену кућу на Копаонику. А свиђа ми се и посао аласа и на Дунаву и на мору. Негде у Грчкој...