Najstariji Titov unuk, sin njegovog starijeg sina Žarka, Josip Joška Broz (63), po obrazovanju je inženjer šumarstva, a po opredeljenju čovek za sve poslove. Ne stidi se, kaže, „bilo kog poštenog rada”.

Sad, posle napuštanja prostora u kome je vodio kafanu „Čuburska lipa”, nastoji, sa grupom istomišljenika, da osnoje novu Komunističku partiju, uz stav da je „osnovni cilj ove partije ujedinjenje komunista Srbije, pa i svih sa prostora bivše Jugoslavije”.

U četvrtom braku, sa Dalidom ima ćerku Tamaru (3), a iz prvog, sa Mirom, dvojicu sinova: Nebojšu (39) i Viktora (36). Od Nebopjše ima trojicu unuka: Filipa (17), Luku (14) i Lazara (10).

Koliko sad ima Brozovih?

To su potomci mog oca Žarka i strica Miše. Otac je posle razvoda sa majkom, uz Zlaticu i mene, imao još dvoje dece: Svetlanu i Edvarda iz dva sledeća braka, a stric Miša ima sina Andreja i ćerku Aleksandru. Sad naša deca imaju svoju decu... Ima nas dvadesetak. Svi smo u Srbiji ili Hrvatskoj. Miša je sad u penziji. Živi u Zagrebu. Do nedavno je bio ambasador hrvatske u Indoneziji. Ne viđamo se često, ali svi smo u dobrim odnosima.

Koliko ste se davali sportu?

Bio sam veoma aktivan u karateu i boksu, a u vreme kad je uz bazen bio čuveni trener Slavko Njegovan bi sam plivač, a i vaterpolista u Partizanu. Međutim, mladost ludost... Devojke i kafane su bile jače od sporta... A deda je bio veliki navijač Partizana. Kad smo 1979. bili na Tari, a tu su, na pripremama, bili i fudbaleri Partizana, došlo je do njihovog susreta. To se, naravno, nije dogodilo spontano. Ugovorio sam moju i dedinu šetnju u vreme njihovog treninga. I tako smo nas dvojica, i još neki ljudi, „slućajno” prošli uz teren u vreme kad su oni bili na treningu. Ta slika je obišla svet...

Čega se posebno sećate iz detinjstva

Otac Žarko i majka Tamara, ćerka ruskog Jevreina i Ukrajinke, su se vrlo brzo razveli. Dogodilo se to kad sam imao tri, a sestra Zlatica dve godine. Posle razvoda oca i majke deda je odlučio da samo on brine o nama. Nas dvoje smo, sa stricem Mišom, koji je od mene stariji šest godina, živeli u kući koja je bila u dvorištu dedine rezidencije. Čuvala nas je rođaka, tetka Marija, i još jedne žene koju smo zvali tetka Saveta. Obe su govorile i mađarski, a mi smo znali samo srpski, pa smo se, kad one govore mađarski, ljutili.To smo kazali dedi i on ih je jako grdio.

Kad ste viđali roditelje?

Roditelje povremeno. Majka je živela sama. Umrla je pre pet, a otac pre petnaest godina. Otac se jednom prilikom posvađao sa dedom i nisu govorili desetak godina!

A kad je deda bio uz vas?

Dolazio je u našu kuću svaki dan. Pričali smo o svim događajima. Želeo je da zna sa kim se družimo, šta smo novo naučili... Bio je veoma nežan i strpljiv. Nikad nije podigao glas. Nikad nas nije udario. Znao je samo za šalu i lepe priče. Voleo je da nas gleda kad se igramo. Vodio nas je na Brione i zimi i leti. Sa dedom smo bilo do moje sedamnaeste godine. Posle toga smo nas četvoro dece živeli sa ocem. Bili smo tu Zlatica, Edvard, Svetlana i ja, a Miša je pre toga već bio student prava.

Kojim putem ste tada pošli?

U gimnaziji sam ponavljao prvi razred, pa sam rekao ocu i dedi da bih voleo da idem u šumarsku školu. Voleo sam prirodu, znao sam sve o rasadima cveća i drveća... I oni su prihvatuili moj predlog. Upisao sam se u šumarsku školu u Kraljevu. Bio sam u internatu kao sva deca. Nisam imao nikakve privilegije. Kad sam postao šumarski tehničar i odslužio vojsku deda mi je rekao: „Isterao si svoje, a sad nastavi da učiš, pa dalje u život”... I tako sam učinio. Završio sam posle toga šumarski fakultet, a uporedo sa učenjem radio sam u lovnom gazdinstvu, u Iloku, pa u Apatinu i Belišću.

Kako ste živeli u vreme studija?

Uvek sam, kao otac i deda, bio nemirnog duha. Voleo sam noćne izlaske i druženja svih vrsta. U tim druženjima bilo je i tuča, ali ne kao sad, noževima, pištoljima...Tada su nam pesnice bile jedino „oružje”. A posle tuča se pomirimo i popijemo piće, pa sledeći put ponovo... Moj drug bio je ravač Čitaković, pa i Ljuba Zemunac, Bata Kameni, Ćenta, Đole Dandara... Bili su oni, kako se sad kaže, „žestoki momci”sa kojima sam delio dobro i zlo.

Šta su Vam otac i deda govorili?

Otac se nije mnogo mešao, a deda je voleo da zna šta je bilo tačno. Jer, neke vesti o meni stizale su do njega pre mene. Ali, nije se mnogo ljutio. Rekao mi je samo da razume kad se nešto dogodi, ali tražio je od mene da ne provociram tuče, govorio mi je da budem uzdržan i smiren, a ne nagao i ljut.

Kad ste se viđali sa dedom?

Najčešće u lovištima, u Karađorđevu, Belju... I tada, kad je želeo nešto da mi kaže, nikad to nije činio pred drugima. Zvao me na stranu i tražio da mu objasnim gde sam bio, šta sam radio, koje planove imam... Pažljivo me slušao. Nekad mi je nudio savet, a često je samo rekao: „Dobro, uredu je”... Često je žele i da ručamo sami, ali ne samo zbog priče već i zbog jela. Njemu je bilo zabranjeno da jede masno, a baš to je voleo, pa je, kad sam bio uz njega, to i jeo. Njemu donesu biftek, a meni masnu krmenadlu. Kad nas posluže i odu - on uzme moj, a ja njegov tanjir...

Ko Vam od poznatih dolazio u „Čubursku lipu”?

Imam širok krug prijatelja. Bili su tu glumci Dragan Nikolić i Pera Kralj, političar Momir Bulatović... Ovo je bila kafana kojoj je poseban čuburski šarm dao nekada istaknuiti novinar i pesnik Slobodan Marković, alijas Libero Markoni. On je i dao ime ovoj kafani, po lipi koja raste u sred restorana.

Da li ste vernik?

Jesam i to pravoslavne vere. Pre osam godina sam kršten u ruskoj pravoslavnoj crkvi na Tašmajdanu. Učinio sam to zato što mnogi žele da im budem kum, a to ne mogu da budem kao katolik. Učinio sam to u ruskoj crvi samo zato što su mi obe babe i majka ruskinje.

Šta se dogodilo početkom 1980?

Deda je planirao da novu godunu dočeka u Karađorđevu, a da posle toga dođe u Igalo, na oporavak. I ja sam otišao u Igalo da ga tamo sačekam. Međutim, lekari su promenili plan.Odlučeno je da ode u Ljubljanu. U tom smeru sam krenuo i ja.Tamo su mu prvo premostili vene na nozi, a da je tada izvršena amputacija, ne bi, možda, umro... U vozu, na putu za Ljubljanu, šef kabineta Badurina, je rekao: „Druže Tito i Ruzvalt je vladao „bez nogu” (paraliza)...” A deda je na to samo kazao:„Na ovaj svet sam došao s dve noge i tako želim da odem”... A kad je, ipak, urađena amputacija to je bilo kasno. Već je krenula gangrena koja je zahvatila i bubrege... Bio sam uz njega sve vreme. I danju i noću.

O čemu ste pričali?

Pričali smo o svemu. Pitao sam ga i koja mu je najveća politička greška. Rekao mi je:„To što sam dozvolio primenu Ustava iz 1974. godine! Sve je bilo pripremljeno bez mene. Ipak, taj akt nisam potpisao. Učinili su to Mika Špiljak i Kiro Gligorov. Ali, nisam stavim veto na taj dokument, a mogao sam! I Ustav je izglasan. E, zbog toga se kajem”... Ovaj Ustav je omogućio početak razbijanja Jugoslavije. Dobili smo osam država, osam novih partija... Bio sam sa dedom 1979. na Kosovu i videli smo šta se tamo događalo... Stavili su, između ostalog, dedinu sliku magarcu ispod repa i tako ga „šeteli” po Prištini!! Tek tada je deda reagovao burno, jer mnogo toga, do tada, nije znao...

A gde je Tito stvarno sahranjen?

Baš tu. U „Kući cveća”. Mnoge priče postoje u vezi tog događaja. Ali, ja sam tu bio do dva časa noću, sve dok nije došla dizalica da podigne ovaj veliki kamen ispod kog je stavljen kovčeg.

Koloko ljudi je bilo u „Kući cveća”?

To se, iz nekih razloga, ne saopštava, a bilo ih je, po zvaničnim podacima, oko osamnaest miliona!

Šta ste Vi učinili u tom smislu?

Tražili smo, svi mi, cela naša porodica, zaštitu imena i dela Josipa Broza Tita. U Srbiji još u tome nismo uspeli, ali Miše jeste u Hrvatskoj i u svim ostalim bivšim rpublikama, pa i inostranstvu. Mi želimo da to bude udruženje poštovalaca Tita. Na teritoriji Jugoslavije postoji oko 400 objekata koji koriste ime Tita. Miša je taj brend zaštitio na međunarodnom nivou. Želimo da se osnujemo fond sa Titovim imenom iz koga će se školovati siromašna deca svih naroda bivše Jugoslavije.

Da li Vam je deda nešto ostavio?

U istoriji čovečanstva nije zabeleženo da porodica nije dobila ništa od oca porodice, a to se nama dogodilo. Tražili smo samo privatne stvari, jer deda nije imao imevinu upisanu na svioje ime, ali država nam to nije dala. Meni je ostalo ono što mi je deda dao. To su puška i sat.

Ne pominjete Jovanku. Da li se viđate?

Ne. Ona je tako želela, a mi to poštujemo. Taj stav je zauzela još pre dedine smrti.