Kao dete razvedenih roditelja, odrastao je uglavnom na ulici, a izrastao je, zahvaljujući talentu, u vrhunskog fudbalera ne samo tadašnje Jugoslavije već i sveta. Sveta – jer je u jednoj utakmici u dresu reprezentacije sveta bio bolji od svih!

Vladimir Petrović - Pižon, trener fudbalera Crvene zvezde, rođen je prvog dana jula 1955. godine u Beogradu, u braku Anke i Vjekoslava, tada električara „Politike”. Ima brata Zlatka i sestru Vesnu.

Posle osnovne škole završio je optičarski zanat, a na Visokoj školi za fizičku kulturu stekao je diplomu fudbalskog trenera.

Boje Crvene zvezde branio je deset godina, a potom je, posle mnogo muka, gotovo ucena, uspeo da ode u inostranstvo. Prvo u engleski Arsenal, zatim u belgijski Antverpen i Standard, pa u Francusku – u Brest i Nansi.

Iz braka sa Zagom ima dve kćerke: Kristinu (35) i Marinu (32), a od njih i tri unuke: Atinu (6) i Gaju (2) od Kristine, a Stelu (2) od Marine. A u braka sa Tanjom usvojio je njenu kćerku Ivonu (16).

Kako objašnjavate ovaj dolazak u Crvenu zvezdu?

Prošlog leta, kad se to dogodilo, imao sam samo jednu želju. Hteo sam da vratim život klubu koji mi je pomogao da stasam kao čovek. Zvezda je bila u velikoj krizi. Sad je situacija malo bolja. Nadam se najboljem. Jer, u svim sektorima kluba vlada harmonija od „glave do repa”.

Gde ste se najbolje osećali kao trener?

U svojoj kući je uvek najbolje. U Zvezdi mi je bilo lepo i 1996. kad sam doveo ekipu do titule pobednika Kupa i do dva trijumfa u Ligi Evrope. Tada nas je, u trećem kolu, zaustavila Barselona. U Kini sam svoj klub doveo do trijumfa u kupu i prvenstvu. To sam ponovio i u Belorusiji. Kao selektor mlade reprezentacije stigao sam 2004. do drugog mesta u Evropi...

A kad ste prvi put stali na teren?

Bilo je to kad sam imao jedanaest godina. Na teren beogradskog Hajduka doveo me drug iz razreda Rale, zvani Robija, koji je stanovao u blizini. Živeo sam sa majkom, koja je radila, i sa sestrom. Ulica je bila moj dom. Ne pamtim kad sam u osnovnoj školi napisao domaći zadatak. Znao sam samo za fudbal. Ali, nikad me ulica nije povukla na dno. Nisam krao, pušio, pio...

Šta pamtite iz Hajduka?

Falsifikat legitimacije. Bio sam pionir, a igrao sam za omladince na tuđe ime. Nisu imali pravo da me registruju, a bio sam bolji i od mnogo starijih, a oni me nisu baš voleli. U igri mi ništa nisu mogli, pa su me udarali, gazili i tukli. Tada sam plakao i oni su me, zbog mojih suza, prozvali Piždra. Ali, taj nadimak mi je izbrisan u Zvezdi.

Kad se to dogodilo?

Dve godine kasnije. Po mene je došao čovek iz Crvene zvezde, a posle prvog treninga naš fudbalski učitelj Žarko Nedeljković je ušao u svlačionicu i rekao da niko ne sme da me zove Piždra već Pižon (na francuskom – golub), jer dolazim iz Hajduka čiji je zaštitni znak skica goluba.

Kad ste se probili u prvi tim?

Vrlo brzo, pre moje sedamnaeste godine. Ali, meni je, tada, bilo važnije da imam topao obrok, ceo kaput, „zdrave” cipele... Miljan Miljanić, tada šef Stručnog štaba, me je, kad sam imao šesnaest godina, uveo u salu u kojoj su ručali članovi prve ekipe. To se dotad nikome nije dogodilo. Vrlo brzo sam dobio i stipendiju od koje sam sestri kupio nov kaputić...

Šta iz tog perioda posebno pamtite?

Posle nekoliko odigranih utakmica za prvi tim u goste Zvezdi je, zbog prijateljske utakmice, došao Real iz Madrida. Bilo je to u leto 1972. godine. Na stadion sam pošao tramvajem. Imao na na sebi kratke pantalone. Dok sam sedeo u tramvaju gledao sam svoje noge i pomislio „kako ja ovako žgoljav mogu da igram protiv asova Reala”...

I šta se dogodilo?

Pobedili smo sa 4:1. Postigao sam dva gola. Proglasili su me za igrača utakmice. A Real je tada igrao u najboljem sastavu. Bili su tu Amančio, Piri, Benito... Za tu igru dobio sam zlatni sat „Darvil”.

Koji još susret izdvajate?

Odigrao sam više od hiljadu utakmica. Ali, jednu, iz 1978. godine, nikad neću zaboraviti. Tada sam, u Dortmundu, povodom proslave Borusije, igrao za reprezentaciju sveta. U ekipi sveta bili su Kigen, Bekenbauer, Krojf, Blohin.., A tu smo bili i nas trojica iz Jugoslavije: golman Dragan Pantelić, Safet Sušić i ja. Borusija je pobedila sa 3:2, a oba gola za ekipu sveta su bila naše delo. Prvi je postigao Safet, a drugi ja.

Da li ste sve to uspeli da naplatite?

Nisam. Iz dva razloga. Prvi je što su ljudi iz Crvene zvezde tražili da prvi ugovor potpišem na deset godina. I ja sam to učinio, jer tada, kao dete, nisam imao drugo rešenje. Ništa mi nije vredelo što sam kasnije tražio da promenimo ugovor ili da mi daju dodatne premije, kakve su dobijali oni koji su u međuvremenu dovođeni za velike pare,. Do kraja igre za Zvezdu bio sam plaćen samo po „slovu” tog ugovora!

Koji je drugi razlog?

A i drugi put sam, najblaže rečeno, obmanut. Obećali su mi da će me Fudbalski savez Jugoslavije pustiti u inostranstvo pola godine pre propisanog roku. Znači u julu 1982, posle Šampionata sveta u Španiji, a ne u januaru 1983. godine. I ja sam potpisao ugovor sa engleskim Arsenalom na tri godine za sumu od 750.000 funti plus plata! Ali, taj ugovor je poništen, jer, nisam dobio pravo za odlazak u inostranstvo. Predsednik FSJ bio je advokat Tomaš Tomašević koji je imao nameru da mi „pomogne”, ali nije...

Šta se dogodilo posle toga?

U januaru 1983. godine sam otišao u Arsenal za 50.000 funti na šest meseci. U početku sam igrao bojažljivo, ali brzo sam se ohrabrio. Međutim, nismo osvojili ni jedan trofej i morao sam da odem u drugi klub. Bio je to, prvo, belgijski Antverpen, pa Standard, a onda francuski Brest i Nansi. U tim klubovima sam bio prvi igrač, ali u malim klubovima nema velikih para.

Ko vas je uveo u trenerski posao?

Kad sam 1976. bio na odsluženju vojnog roka javio mi se prvi trener Zvezdine škole fudbala Tomislav Milićević. Predložio mi je da se upišem u školu za trenere. I ja sam to učinio. Toma je video u meni fudbalera koji ima „žicu” i za trenerski posao. A kad sam otišao u inostranstvo zapisivao sam sve što smo radili. I to je, praktično, bila moja druga škola.

Šta, kao trener, dozvoljavate igračima?

Moj princip je da igrač može, uglavnom, sve ako me za to pita, a ništa ne može ako me ne pita, već nešto petlja... U dužem karantinu je moguća poseta žena i devojaka. Nisam ja protiv erotskih doživljaja. Jer, seks, uz volju partnera, nikad nije silovanje tela. To je dar prirode. Nikad ne ulazim u sobe igrača...

Kad ste ušli u bračne vode?

Imao sam tada devetnaest godina. Ova rana ženidba me spasla. Bio sam povodljive prirode. Pre braka sam živeo u hotelu „Palas”. Zvezda mi je to plaćala. A tu je bilo različitih iskušenja, kojima sam, kao oženjen, odoleo. U tom braku sam bio dvadeset osam godina, a posle toga sam oformio u drugu zajednicu u kojoj sam sedmu godinu. Ono što mi je sad jako važno je činjenica da imam dobre odnose sa obe „strane” svog života.

Koje su vaše vrline?

Meni je ljubav pokretač svih odnosa. Imam mudrost ulice, svih škola i susreta. Veoma sam hrabar i pravedan, ali nisam smiren, jer sam veoma emotivan.

Kojim „začinima” popravljate ukus života?

Adrenalinom... Kroz život vozim „punim gasom”. Ali, ulepšavam život pažnjom prema bližnjima. Obožavam da moje ljubavi obradujem poklonom...

Čiju misao sledite?

Ne znam tačno, ali možda nije loš stav da je „tugovanje za prošlim jadima najbolji način da prizovem nove jade”. Međutim, uporan sam u analizi svog rada. Tražim dobre i loše strane. Analiziram greške da ih više ne bih ponovio. To je, po meni, pravi odnos prema sebi i svom radu.

A kako doživljavate žene?

Za mene je prava žena ona koja ženstvenost nosi u svojoj prirodi, u glavi. Lepota mi je u drugom planu. Važno je da ona bude čovek i da se razumemo. Jer, samo umna žena je istinski senzualna. Ako ima obrazovanu misao mora da ima i obrazovan smisao za sve životne odnose...