Морамо да градимо мостове пријатељства

(Од нашег специјалног извештача)

Загреб – Последњу олимпијску медаљу за Југославију у боксу освојио је Дамир Шкаро, на Играма у Сеулу 1988. године. Одмах након тога рекао је збогом боксу, посветио се науци, политици и породици. Дамир Шкаро је један од ретких ако не и једини боксер некадашње заједничке државе који је успео да буде и академски грађанин првог реда. Магистрирао је и докторирао на Загребачком универзитету у области економије, један је од ретких боксера који је написао чак три књиге.

Као спортиста освајао је европска и светска одличја, чак три пута је наступао на олимпијским играма, у Москви, Лос Анђелесу и Сеулу, у којем је доживео врхунац спортске каријери. По осамостаљењу Хрватске четири године је био у Сабору, био је и председник Боксерског савеза Хрватске, већ трећи мандат је председник свих хрватских олимпијаца...

Разговор са Дамиром Шкаром у његовој канцеларији у Загребу био је веома пријатан, а „Политика” је имала ту привилегију да буде први медиј из Србије са којим је Шкаро говорио о свему потпуно отворено: лудим годинама рата, непријатностима које је доживео са једне и друге стране, спорту као масовној појави која зближава људе, старим добрим пријатељима, приватном животу.

Колико Вам је бокс донео, а колико узео у животу?

– Дао ми је славу која и дан данас траје, пријатеље које сам стекао за цео живот, друштвене привилегије, посебно након освојене олимпијске медаље у Сеулу. Наравно, познато је да је бокс окрутан спорт, искрено, у једном тренутку сам се уплашио да не изгубим здравље – започео је Шкаро своју животну причу.

У доба рата многи су Вас сматрали непријатељем српског народа?

– Никоме се не може забранити да воли свој народ и своју државу. Волим Хрватску, али поштујем и све остале људе.  Пушку сам у рату узимао само када сам се сликао, па ја нисам човек који уме да мрзи. Истина је да је о мени написано безброј лажи, да сам овакав и онакав. Нисам ишао у Србију до пре две године када ме је позвао Тадија Качар да дођем у Нови Сад и радо сам прихватио тај позив. Одлучио сам да поново градим мостове пријатељства, јер спортисти су идоли сваког народа и спорт мора да зближава људе и народе.

Када ћете доћи у Београд?

– Спремам се да дођем у Београд у мају. Биће ми велико задовољство да поново сретнем мени драге пријатеље: Качара, Вујковића, Лазића, Лабудовића, Мирослава Поповића који ме је убедио да се после Светског купа у Београду 1987. године вратим боксу.

Који пораз посебно памтите?

– Свакако пораз на Олимпијским играма у Лос Анђелесу против Американца Вирџила Хила. То ми је најтежи пораз у каријери и после њега сам био потпуно сломљен и физички и психички, а пре меча очекивао сам да ћу освојити злато, јер сам био у врхунској форми. Ипак на неки начин осветио ме је Глига Новичић, који је дисквалификовао њиховог најјачег адута Холифилда.

Пред Игре у Сеулу нисте тренирали чак четири месеца, а освојили сте медаљу...

– Некако после такмичења у Београду заситио сам се бокса, уплашио сам се за своје здравље, које је у бројним мечевима било озбиљно угрожено. Нисам тренирао четири месеца, а онда ме је Мирослав Поповић наговорио да поново уђем у ринг. Дуго сам се опирао, али „Поп” је био одличан мотиватор. Умео је једном речју да нам нађе „слабу жицу”. У Сеулу се одржавао и предолимпијски турнир, боксовао сам одлично, као да није било тако дуге паузе.

Ко је по Вама најбољи боксер свих времена у бившој држави?

– Било је сјајних мајстора ринга од браће Качар, преко Вујковића, Перуновића, али изнад свих нас је свакако Мате Парлов. Он је био прави шампион, док је Марјан Бенеш био најатрактивнији боксер.

Где је данас хрватски бокс?

– Нажалост на врло ниским гранама. Имам утисак да су клубови у Србији боље организовани, али оно златно време бокса се више никада неће вратити. Ми смо тада живели за бокс, дружили смо се, имали смо врло строге учитеље али људе који су знали свој посао. Чика Бруно Храстински је био добар човек, педагог, стручњак. Он и Љах Нимани су форсирали неке друге такмичаре, мене не толико, али, нисам им то замерио.

После боксерске каријере окренули сте се другим сферама живота?

– Желео сам још више да напредујем и да покажем да и боксери из најсиромашнијих слојева друштва могу бити успешни. Захваљујући боксу решио сам егзистенцију, потом завршио вишу економску школу, успео да дипломирам на Економском факултету у Загребу, завршим магистарске, а потом и докторске студије. Докторирао сам 2009. године на катедри за финансије. Написао сам три књиге – једну о великанима хрватског спорта, другу о политичком маркетингу, а трећу о менаџменту олимпијских игара. Данас сам врло поносан човек, председник сам Аутоклуба Сигет и председник ногометног клуба Драговољац – истакао је специјално за „Политику” Дамир Шкаро, некадашњи велики боксерски шампион.

--------------------------------------------------------------------------- 

Чак 450 мечева у каријери

Дамир Шкаро је имао чак 450 мечева у каријери. Забележио је невероватних 438 победа од чега чак 350 нокаутом и доживео само 12 пораза. Био је вишеструки првак Југославије, освајач бронзане медаље на Светском првенству у Риноу када је савладао Кубанца Пабла Ромера. Боксовао је за Загреб, Борово и Пулу.

----------------------------------------------------------------------------------- 

Лазић је најбољи тренер

Шкаро и дан данас има лепо мишљење о многим тренерима са ових простора, али једног посебно цени:

– Један је Слободан Лазић, диван човек одличан тренер. Нажалост, данас више нема таквих учитеља, зато нам је слаб бокс.