Ово је интервју са Мирком Вучуревићем, човеком чији животни пут личи на бајку. Он је од сељачета из Банатског Двора, фудбалера локалног клуба Будућност, стигао, захваљујући фудбалу, али и једном шамару, до власника фабрике сатова „Нивада” у Швајцарској.

Мирко је сад, вероватно, један од сто најбогатијих Срба, али сигурно је највећи добротвор. Пореклом је Херцеговац и у свој Банатски двор је, после ових ратова, довео и обезбедио око три стотине избеглица из Босне и Херцеговине. Сазидао је цркву, школу, асфалтирао путеве, направио фудбалски стадион и оформио свој фудбалски клуб Будућност коме је, због пресељења у Зрењанин, дао име Банат...

Рођен је 12. фебруара 1937. године у Банатском двору у браку Митра, земљорадника и Вукосаве, домаћице, који су, сем њега, подигли још петорицу синова: Војислава, Љубомира, Данила, Обрада и Бранка.

Његова највећа школа живота је била фудбалска игра у клубовима средње категорије у Србији, Хрватској и Швајцарској, а уз пут је завршио и средњу економску.

Живи у браку са Радмилом. Имају кћерку јединицу Вукосаву, која, иако једна од најлепших Српкиња, још чека свог принца...

Како сте кренули у живот?

Са специјалном дозволом. У први тим Будућности сам ушао годину дана пре дозвољеног рока, са седамнаест година. Али, брзо су ме позвали у Нови Сад, у Војводину. Али, ту нисам успео да уђем у први тим, па сам прешао у Железничар из Зрењанина, а после војске, у Русанду, па у Јединство из Параћина, где сам се заљубио у садашњу жену Радмилу. Ипак, отишао сам у Вараждин, у екипу Вартекса. И ту сам одлично играо. Али, из Вараждина су ме, после шест месеци, у Србију вратиле Радмилине сузе.

А после суза?

Нисам могао лако да нађем нови клуб. Али, једног дана ми се јавио Лука Малешев, мој цимер из Војводине, а тада играч Црвене звезде. Лука ми је предложио да се јавим Лази Тасићу, фудбалеру из Звезде, који је играо за француски Булоњ из истоименог град на мору, на Ламаншу. Али, на тој проби нисам успео, па сам био јако тужан. Ипак, Тасић ме, у току шетње уз обалу, тешио. Рекао ми је: „Једног дана ти ћеш доћи по мене својим мерцедесом”, а ја нисам могао да купим ни лутку тек рођеној кћерки.

И у ком смеру сте кренули?

Друга француску адресу имао сам у Сошоу, граду фабрике аутомобила „Пежо”. Ту је играо Добросав Крстић, некада члан Војводине. Крле ми је одмах рекао да за мене нема места у Сошоу, али да он зна где има. И упутио ме у суседни Швајцарски град Гранж и у истоимени друголигашки клуб, који је припадао фабрици сатова „Нивада”. За почетак сам, за потпис уговора, добио петнаест хиљада долара! Што је у оно време била велика сума. У том клубу сам био стални члан прве екипе. Ипак...

Зашто „ипак”?

Па брзо сам схватио да само од фудбала не могу да живим и одлучио сам да уђем у фабрику. Прво сам био само физички радник, а врло брзо и реглер. То је посао онога који регулише рад свих машина. А кад се разболео шеф мог одељења директор ме унапредио. Прихватио сам улогу шефа уз један услов. Услов је био да ја одлучујем ко ће да буде отпуштен из тог одељења. Директору је то било мало чудно, али прихватио је тај мој став. Све сам тада знао да радим, па сам доживљавао себе као незамењивог. Али, дошао је један црни „петак”...

Шта се догодило?

Пришао ми је газдин зет Анри, муж његове братанице и питао ме: „Где Маноло”. А Маноло је био млади Шпанац коме сам дао десетак слободних дана јер се женио. А нисам знао да немам то право. Кад је Анри то чуо окренуо се и гласно рекао: „Прљави странци”. Питао сам га шта је рекао. И он је то поновио. А ја сам га онако, мушки, ошамарио! Тада сам добио моментални отказ. И то је за мене била катастрофа. Крај света. Изашао сам одмах из фабрика, али тражио сам да ме у понедељак прими газда.

И шта је било?

Макс Шнајдер, власник „Ниваде” ме прими. Све сам му објаснио. Анри је све то слушао. Макс га је питао да ли је тако било. Одговорио је потврдно. Потом је Макс тражио од мене да се извиним Анрију, а од њега да прими извињење. Ја сам рекао да то нећу да учиним. Макс је бацио наочаре на сто и рекао: „Нећеш да се извиниш”... А ја сам то поновио уз објашњење: „Не. Ја нисам разбојник. Он је мене повредио као човека пред тридесет пет људи који ме воле као свог оца”. Газда је, потом, питао Анрија шта он мисли. А Анријев одговор је био: „Он или ја”. И газда ми је тада рекао: „Иди у производњу”, а Анрију је казао: „Како хоћете”. И Анри је, ипак, остао у „Нивади”.

Шта је уследило?

Ново изненађење. Газда Макс ми се пожалио да продаја иде јако лоше, па ми је понудио да будем трговачки путник. Прихватио сам то тешка срца. Тај посао нисам знао. Мислио сам да хоће да ме склони. Он то, наравно, није хтео, али хтео је то директор продаје, Анријев пријатељ. И намештао ме да идем на најгора места. И једног дана газда је питао ко хоће да иде у „Митрос”, која има шест стотина продавница, да обезбеди продају. И ја сам се јавио. То је за мене значило само једно: Бићу „пуковник или покојник”. У том смеру, на све или ништа кренуо сам на ове преговоре, као на руски рулет. Наравно, није ми у питању био живот, али јесте новац, углед и опстанак у Швајцарској. И уговорио сам продају три стотине хиљада сатова! И проглашен сам за најбољег менаџера у Швајцарској!

Како је то доживео газда Шнајдер?

Довео ме на састанак са акционарима и, уз све честитке и лепе речи, питао: „Господо како ми да се захвалимо Мирку”. Сви су ћутали, а ја сам дигао руку и рекао: „Од како су Феничани измислили новац речи захвалности могу да се изразе и на тај начин”. „Добро, нема проблема. Кажи”, рекао је газда Шнајдер. И ја сам, на листу папира, написао цифру од 250.000 франака! Газди је мало задрхтала рука у којој је држао извештај о раду, али тај новац ми је исплаћен уз плаћен порез. Истога дана сам именован за главног менаџера, а после извесног времена и за директора продаје.

Како сте трговали?

Божанствено. Обишао сам цео свет. Мој најдужи лет авионом трајао је чак седамдесет четири часа. Кренуо сам из Пекинга преко Хонгконга, Цириха, Лондона и Отаве до Буенос Ајреса! Али, у том трговачком послу основна упутства добио сам од људи из „Генекса” и „Инекса” , некад наших најбољих трговачких фирми преко које сам прошао једну нову животну школу. Сви ти људи су ми отворили сва врата и у „Југи” и у свету. Са њима сам врло брзо схватио да нема трговине без бартера, без трампе, трампе у сваком смислу, по принципу ја њима сатове, они мени свилу, патике, жито...

А кад сте направили најбољи посао?

Кад сам купио „Ниваду”, која више није била само фабрика сатова већ, пре свега, због начина моје трговине, много више од тога; велико извозно-увозно предузеће. И почетком деведесетих газда Макс Шнајдер ми је рекао да двојица његових синови нису спремни да преузму „Ниваду”, па он моли мене да ја то учиним на било који начин, уз само један услов. Желео је да остане у раду док може да хода. И тако сам ја од 1991. године власник „Ниваде”, а газда Макс је остао уз мене још четири године, до своје смрти, кад ме поново дирнуо у срце.

Чиме Вас је изненадио?

Последњим писмом које је читао рабин у синагоги уочи његове сахране. У том писму је поменуо само мене. Написао је: „У својим позним годинама упознао сам, и ангажовао, човека, кога сам заволео као свог трећег сина и који је два пута спасао „Ниваду” од банкрота. Његово име је Мирко Вучуревић. Њему сам захвалан до данашњег дана”... А и ја сам њему захвалан. Још више. Као и мом Митру који ми је дао живот. И док је рабин читао то Максово писмо нисам могао, без обзира на сав мој херцеговачки понос, да задржим сузе. Плакао сам, што кажу Војвођани, као киша...

Како себе доживљавате?

Као човека који је знао у животу за поштен однос према раду. И то од првих дана, од окопавања њиве са оцем, мајком и браћом, до дизања на ноге „Ниваде” која је имала посртања и у време туђег, а, Бога ми, и мог газдовања. Али, чињеница је да нисам све могао учинити сам. То нико не може. Ко тврди супротно не говори истину. Веома сам слушао људе који су ми били наклоњени. Наравно, јако је важно и препознати срећу, у свим односима, чувати је и неговати.