Учио сам имена играча, а не руски

Познати спортски коментатор у Русији Владимир Гомељски, син најславнијег совјетског тренера, недавно је о једном од пет потеза који су, по њему, обележили ову кошаркашку сезону у Русији, написао:

„Управа Локомотиве направила је праву ствар кад је довела врхунског тренера Божидара Маљковића који је разиграо неке кошаркаше које ми скоро и да нисмо примећивали…”

За некога ко се најбоље осећа у „топлом троуглу” Београд – Париз – Марбеља и ко с поносом истиче да је ученик Александра Николића и Ранка Жеравице (великих ривала совјетске репрезентације) изгледало је да Русија није прави избор. Међутим, Маљковић се јесенас обрео у Краснодару, главном граду Краснодарске покрајине, на око 150 км од Црног мора. Ту је помогао Локомотиви, до пре три године смештеној у Ростову на Дону, да оствари неке од најбољих резултата у својој историји – полуфинала првенства Русије (пораз од неприкосновеног ЦСКА) и регионалне ВТБ лиге (4. место) и четвртфинале Еврокупа (пораз од екипе Химки која је као домаћини освојила трофеј).

Навијачи Локомотиве су му недавно у Петрограду честитали 60. рођендан великим транспарентом, а клуб му је поклонио сервис прошаран златом.

– Имам довољно разлога да будем задовољан првом сезоном у Русији – каже Маљковић који је и селектор Словеније. – Поготово када се знају потешкоће, од мог касног прикључивања тиму, до повреда неких носилаца игре. Прва три пријатељска меча водили су моји асистенти јер нисам знао имена играча, изузев тројице коју сам довео. Кад се повредио Кејси Риверс, који је требало да буде главни стрелац, нисам хтео да купим странца – што обично раде тренери у таквим ситуацијама – већ сам гурао руске играче Кољушкина, Григорјева, Шелекету и Шуховцова. Слично сам поступио у Реалу кад се Ракочевић повредио.

Каже да му је одувек била жеља да ради у Русији:

– Пре свега јер волим ту земљу и говорим тај језик, а други разлог – економски – јавио се временом. Економска ситуација у Европи је таква да само у Турској и Русији има новца у кошарци и биће га сигурно још много година. Следеће занимљиво тржиште које се отвара за тренере је Кина.

После четири клупске титуле првака Европе (Југопластика две, Лимож, Панатинаикос) није му требало посебно представљање у Русији. Знање руског, који је учио у Другој београдској гимназији и у којој је био ђак стоте генерације, допринело је да га лепо прихвате:

– Направио сам шалу за време Европског првенства у Литванији, кад је дошла Локомотивина ТВ екипа. Питали су ме кад ћу да научим руски, а ја сам рекао да смо ми Срби талентовани за језике и да ми је довољно недељу дана. Насмејали су се и отишли. Сви су били изненађени кад сам на промоцији причао на руском, иако је прво питање било на енглеском.

Кад је клуб купио Родерика Блекнија и Владу Илијевског екипа је најзад добила „кичму” и то је знатно допринело добрим резултатима. Неки млађи домаћи играчи нашли су се чак на списку селектора Русије Дејвида Блата.

– У свим такмичењима успели смо да савладамо све ривале изузев ЦСКА. Публици се допала наша игра и борбеност па у хали са 10.000 места имамо највећу посету у Русији. Рецимо, ЦСКА и Химки заједно имају мање од нас. Иако је остало три-четири недеље до краја сезоне, већ можемо да кажемо да смо испунили, па чак и премашили очекивања.

Локомотивин главни спонзор је Руска железница (ове године слави 175. рођендан, 1,25 милиона запослених), а има и значајну подршку од губернатора Александра Ткачова који је у Сочију често домаћин Владимиру Путину и Дмитрију Медведеву.

– Краснодар је житница Русије и сличан је Новом Саду, али већи – каже Маљковић. – Има климу налик Београду. Фешта је отићи на прелепу пијацу, а ја иначе волим да одем на пијацу. Наше пијаце, попут Каленића и Земунске, ипак су ми најдраже јер ме везују за неке посебне тренутке… Мада је било тренутака кад су људи мислили да сам ранио на пијаце зато што сам вредан, а ја уствари нисам могао да спавам од тренерских брига….

Председник клуба Андреј Ведишчов му нуди наставак сарадње, али се он још не изјашњава:

– Све велике одлуке сам доносио кући, па ћу и ову. Супруга и ја једва чекамо да дођемо у Београд, да видимо, пре свега, ћерку и сина. Што се мене тиче, после тога долазе два-три дана роштиља, ујутро празан бурек и, свакако – кафа у мојим омиљеним кафићима. Пријатељи знају да је моје „радно место” у улици Ђуре Јакшића…

Александар Милетић

-----------------------------------------------------------

Теодосић платио вечеру

Краснодар се брзо развија, добрим делом и због Зимских олимпијских игара 2014. у оближњем Сочију. Маљковић каже да у том граду има доста наших људи, али и једно „посебно место”:

– Има ресторан Балкан грил, где једемо код газда Драге. И Крстић и Теодосић ту свраћају кад долазе на утакмицу с екипом ЦСКА, а једном сам их видео са Шишкаускасом. Морам да истакнем и један леп Теодосићев гест пре неко вече у Москви, у ресторану Ботик Петра, док је с фудбалером Зораном Тошићем вечерао у исто време кад и ја са својим помоћницима Грујићем и Јеремићем. Кад сам тражио рачун да платим, речено ми је да је све плаћено и да је то учинио Теодосић кога, иначе, никада нисам тренирао.

-----------------------------------------------------------

Из руске сале види се Јапан

Маљковић је каријеру почео у Југославији, а после је радио у Шпанији, Француској и Грчкој. У Русији се први пут срео с неким стварима:

– Русија је огромна земља и много времена се троши на путовања. Једног дана си у Москви, а другог у сали у Владивостоку, из које се види Јапан.