Освајањем Купа шампиона за ватерполисте 1964. Партизан је постао први представник Југославије који се попео на европски престо. Од 2011. је и први који је омогућио самосталној Србији да има европског клупског првака.

Приликом вредновања успеха у 2011. то ће, вероватно, остати у сенци достигнућа неких наших репрезентација. Али, оно што су „црно-бели” остварили је већи подвиг.

Да није тако не бисмо од 1992. чекали на овако нешто у клупској конкуренцији, доку су се неке наше репрезентације већ наосвајале трофеја. Али, репрезентације могу да рачунају само на своје држављане, док богати клубови довођењем странаца стварају праве „тимове снова”.

Велики играчи све ређе постају тренери, а још су ређи случајеви да понове успехе које су постизали док су играли. Шта отежава бившем асу да буде ас и као тренер, а има ли и нешто што му то олакшава?

Не знам колики број великих играча постаје и велик тренер, али могу и сам да осетим парадокс у одговору на ово питање. Кад сам схватио да не смем да размишљам на начин: „Е, кад сам ја био играч”, било ми је много лакше да почнем да размишљам као тренер. Шта хоћу да кажем? Да је искуство то што олакшава, а и нешто што мора понекад да се одбаци да би се било испред других.

Шта је теже: кренути поново кадјеуспех бионадохват руке, али није остварен или кад је циљ постигнут?

Свакако да је много лепше, лакше да се почне нови циклус када се претходни заврши на најбољи начин. Сматрам да је Партизан Рајфајзен остварио своје снове на најбољи могућ начин – победом над „свемирским” Про Реком у финалу Лиге шампиона. Те ноћи заиста се један сан претворио у стварност. То знају они који су сањали тај сан. Они који су веровали. Они малобројни.

Какве је све изазове Партизан морао да савлада?

Било је врло тешко да после две године, где се нисмо ни пласирали на фајнал фор, с феноменалним и најјачим тимом: Вујасиновић, Филиповић, Прлаиновић, Гоцић, Соро, итд, поново нападамо сам врх. Било је тешко како спортско-мотивационо, тако и финансијско-организационо, поново дићи клуб и спремити га за најтеже изазове. Не треба заборавити да нас баш тада, у том временском простору, напуштају два пара браће: Манојловићи и Удовичићи, као и Ђорђе Перишић. Они нису били у стању да сањају онај други диван сан. Не знам како их је задесила реалност. У почетку сам мислио да ће нам бити теже. Међутим, десило се нешто сасвим другачије. Цео клуб, колектив-базен, струка-тренери-играчи, партнери одреаговали су као да им је спао велики терет. И тако растерећени дошли смо до историјског успеха – величанствене победе у Риму. Екипа Про Река је добила лекцију каква се не заборавља. Одржали смо школски час целом свету. Ватерполу смо вратили наду, јер је те вечери победило срце, знање, у односу на новац и славу.

Партизан је 35 година чекао на седму титулу европског првака, а колико ће проћи до осме?

Већ трећу годину део свог времена посвећујем Партизановим талентима. За две године бићемо спремни да поново нападамо европски трон. Тај пројекат има приоритет и председник клуба Шоштар и ја смо предузели кораке који нас приближавају том циљу.

Колико је титула европског клупског првака значајна за клуб? 

За клуб је ова титула од изузетног значаја. Резултат који смо постигли у Риму, а и сама игра, начин на који смо покорили Европу, доказ су да Партизан има највећи могући континуитет постизања успеха на међународној сцени. Ова седма титула првака Европе продужила је живот „великом Партизану”. Дала нову мотивацију новим „партизановцима”. Донела веру у клуб...

Колико је ова титула битна за Вас као тренера?

Као људском бићу, па тренеру, ова титула има посебно место у мом животном мозаику. Употпунила ме је као човека. Дала ми је потврду да један фокусиран рад, с уважавањем играча као главних актера представе-утакмице, може да да резултат. Да уз искреност, скромност, благост и одбацивање идеја да баш све мора бити по моме, успоставим однос с играчима. Као тренер добио сам сигурност у раду. Нове замисли, које сам уносио у ватерполо, добијале су живот. Хвала играчима с којима сам радио. Ништа без њих. Играчи и ја смо тачно знали елементе и који начин играња морамо да негујемо, по чему ћемо се разликовати од Река.

Да ли сте сада то надокнадили што као играч нисте били првак Европе с Партизаном?

Свакако сам осећао и неку врсту дуга према Партизану, јер као играч с њим нисам освојио Европу. Андрић, Шоштар, остали и ја смо добро изанализирали разлоге због којих нисмо освојили Куп шампиона. Две године заредом, 1987/88. и 1988/89, изгубили смо од Шпандауа из Немачке, освајача Европе. Искуство које носим са собом, јер сам као играч три пута био део тима који је освојио Лигу шампиона, помогло ми је да што боље обојим амбијент и атмосферу у којој смо боравили нападајући евротрон.

-----------------------------------------------------

Жал што Орлић није видео

Овде морам да споменем Бату Орлића. Провели смо последње дане заједно. Виђали смо се два пута дневно. Добио сам на поклон најбитније лекције. Лекције о ватерполу, као и лекције о животу и смрти. Ову другу лекцију о животу и смрти, одржао ми је уз практичну наставу – како достојанствено умрети. Једина реч која ми је у глави, а да не уђем у патетично разглабање о најинтимнијим детаљима, јесте скромност. Живео је и умро скромно, а дао је ватерполу највише од свих који су покушали нешто да дају. Жао ми је што ме није видео на врху Европе.