Ni u bifeu beogradskog pozorišta „Atelje 212” nema iste atmosfere sa Svetlanom Cecom Bojković i bez nje. Došla je pet minuta posle mene i u taj sumorni prostor je, zvonkim glasom, smehom od srca i opštom vedrinom, unela onu atmosferu koju sam tu očekivao. U tom stilu smo, u njenoj garderobi, počeli i završili naš razgovor.

Posle opštih podataka: da je rođena 14. decembra 1947. godine kao jedinica u braku Vere, domaćice, i Cvetka, geodete; pričali smo o nizu događaja iz njenog života, a i o osećanjima, sreći, ljubavi...

Od njenih značajnih uloga izdvajam neke, nagrađene: Oktobarsku je dobila 1990. godine za Berlizu u „Učenim ženama” i za Kasandru u „Agamemnonu”. To su Molijerova komedija i antička tragedija. Krajem osamdesetih je za ulogu u filmu „Pas koji je voleo vozove” dobila u Puli „Zlatnu arenu”. Prva je dobitnica nagrade „Žanka Stokić” (2003), za ukupan rad... A šira publika ju je zavolela zbog „Boljeg života”, „Srećnih ljudi”, „Porodičnog blaga”...

Imala je dva braka. Prvi sa glumcem Milošem Žutićem i drugi sa rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem, a već šest godina živi sama. Ima kćerku Katarinu Kaju Žutić (37), glumicu „Ateljea 212”.

Čime ste obeležili odrastanje?

Onim što su od mene tražili roditelji. Bila sam odličan đak, čak „vukovac”. I to u prvoj generaciji kad je uvedeno to priznanje. Bilo nas je samo šestoro u Beogradu! A i posebno sam učila jezike i sviranje klavira. Jedino su me poštedeli sporta.

Ipak, šta je za Vas sport?

Ne mogu da ne razmišljam o sportu zato što je i gluma jedna vrsta sporta. Naravno, u duhovnom smislu. Jer, i u glumi ima takmičenja, takmičenja sa sobom. A uverena sam da se to događa i sportistima. To je onaj trenutak kad, posle silnih treninga, sportski as prevaziđe sebe. To je ono što Japanci, u kendu, kažu: „Ne mačujem ja, mačuje moj mač”... To se, nekima, dešava i u glumi.

Kad ste ušli na scenu?

Dogodilo se to kad sam imala šesnaest godina. Bila sam, posle rada u školskoj dramskoj sekciji, član amaterskog pozorišta „Dadov”. U početku sam se bavila režijom. Moji glumci su bili Goran Sultanović i Predrag Ejdus! A posle toga sam, kod reditelja Zorana Ratkovića, dobila ulogu u Šekspirovoj komediji „Mnogo vike ni oko čega”. I to je, sticajem okolnosti, moj jedini Šekspir u karijeri.

A kad Vas je gluma osvojila?

Pri kretanju u tom smeru sve mi se događalo brže nego što je to uobičajeno. Dve godine posle upisa na Akademiju bila sam, još kao student, po odluci Bojana Stupice, primljena za stalnog člana ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta! I te 1968. godine igrala sam u sedam premijera(!), a imala sam i osmu, ličnu: udala sam se za glumca Miloša Žutića. Potom sam, 1970, diplomirala, a vrlo brzo, krajem 1972, donela sam na svet Katarinu, moju Kaju.

Kako ste to doživeli?

Jako sam želela da rodim, a imala sam, pre toga, probleme sa trudnoćama. Zato sam ovu trudnoću prihvatila kao dar od Boga. Bila sam vrlo srećna. Tokom ove trudnoće imala sam samo pozitivne misli. A porođaj sam doživela kao kosmički doživljaj. Jer, ne postoji ništa na ovom svetu što može da se poredi sa trenom kad sam čula prvi plač moje Kaje...

A šta Vam se dogodilo sa brakom?

Udala sam se kad sam imala dvadeset jednu godinu, a Miloš osam više. Bili smo nedozreli za brak. I došlo je do erozije naše zajednice, ali ne i našeg ljudskog odnosa. Taj naš ljudski odnos nije izostao do kraja njegovog života, do 1993, do njegove pedeset četvrte godine, uprkos činjenici da smo oboje bili u novim brakovima. Ja sa rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem, a on sa glumicom Ognjankom Ognjanović sa kojom je dobio sina Đorđa (sad 20 godina)... A i nas dve smo bile i ostale jako bliske. Miloša je savladala najteža bolest.

Kad ste ušli u drugi brak?

Moji brakovi su se preklopili 1983. godine. U zajednicu sa Mucijem ušla sam pre razvoda od Miloša. Moja i Mucijeva ljubav bila je jača od svih pravnih normi, a zvanično smo se venčali tek 1990. godine. Jer, i on je, iz svog prvog braka, izašao na isti način kao ja iz svog.

Zašto ste 1984. došli u Narodno pozorište?

U Jugoslovenskom dramskom sam provela šesnaest godina. Stasala sam kao glumica, a onda mi je sve to bilo kao i sa brakom. Jednostavno sam imala potrebu da i u radu nešto promenim u svom životu. U novoj sredini sam, na najlepši način, provela devet godina. A 1993. sam otišla u slobodne umetnike samo zbog jednog čoveka – Aleksandra Berčeka. Tada sam kazala: „Reci nesposobnom da je nesposoban, pa ćeš videti na šta je sve sposoban”.

U čemu je bio problem?

Istina je, pre svega, da je Berček sjajan glumac. Međutim, on je čovek koji ne igra u pozorištu. Jer, očigledno, ima neki otpor da glumi na „živoj” sceni. A u mladosti je pokazivao neku vrstu prezira prema svima nama koji volimo teatar. E, ja to nisam zaboravila. I pristao je da bude direktor pozorišta. A to je bila politička odluka.

Zašto je Muci odustao od života?

On je krajem devedesetih počeo da tone u neku vrstu depresije, a pravi izraz je odustajanje od života. Nikad pre toga nije hteo da se „čekira” kod lekara. Posle bombardovanja drugari su ga odveli u bolnicu „Sveti Sava” i tada mu je konstatovan problem sa krvnim sudovima. Umro je 2004. od srčanog udara u šezdeset sedmoj godini.

A Vaša uteha je i prosveta?

Pre četiri godine prihvatila sam rad na Akademiji lepih umetnosti zajedno sa rediteljem Milicom Kralj, kćerkom mog kuma Petra Kralja. Sad ovu generaciju očekuje diplomski ispit. Deca su nam odlična, ali to više neću da radim. Taj posao me veoma iscrpljuje. Mislila sam da će gluma polako da me ostavi, ali to se ne događa. I dalje sam jako aktivna.

Šta ste učinili u politici?

Bila sam predsednik dramskih umetnika Srbije, a sad sam ostala u Umetničkom veću. U vreme mog mandata ponosim se što sam pokrenula pozorišni list „Ludus” i što sam oformila Fond za pomoć glumcima u penziji za kupovanje lekova i nekih drugih potreba. Inače ne mislim ništa dobro o ukupnoj politici u Srbiji. Jer, u pitanju je, umetnički rečeno, loša režija i još gori tekst, a o „glumcima” da ne govorim...

Koje planove imate?

Hoću da imam dovoljno vremena za odmor i opuštanje. Jer, još sam u godinama kad mogu da uživam i u drugim oblicima života. To je ranije prolazilo pored mene. Jer, sve mi je bilo usmereno ka profesiji. Počela sam da negujem sebe. U smislu da putujem, da čitam lepe knjige... To nisam nikad radila. A umem da budem i sama...

Kako su se ponašali Miloš i Muci?

Miloš je mnogo brinuo o meni. I to mi je odgovaralo u startu. Ali, ova njegova briga je, posle desetak godina, kako sam sazrevala, počela da me opterećuje. A kad sam upoznala Mucija bila sam potpuno oformljena. On me tako i doživljavao, pa sam, uz njega, imala osećaj veće slobode.

Sa kim sad delite osećanja?

Sa prijateljima. I, naravno, sa Kajom. Ali, ja se trudim da je ne gušim. Više volim da ona zove mene nego ja nju. Ali, nemam više onih lepih trenutaka kao kad sam sreću delila sa Milošem u gimnaziji i na Akademiji, ili na letovanjima, u drugom braku, sa Mucijem. Obojica su me voleli, a i ja njih. Uz njih sam bila potpuno zaštićena...

Ko Vam je ostao nedostižan idol?

Nemam nedostižnih idola, jer ja sebe doživljavam potpuno realno i znam da sam u svom poslu učinila najbolje što sam mogla. I u tom smislu sam miran čovek. Naravno, sviđala mi se gluma i stav Mire Stupice, Marije Crnobori, Olivere Marković...

Mira je imala tri braka, a Vi samo dva...

Miru je bila fantastična glumica i divna žena koja se, sticajem okolnosti, tri puta udavala. Bilo bi dobro da je u tom smislu dostignem. To je u redu. Slažem se...

Da li verujete u ljubav sa mlađim muškarcem?

Nemam nikakvih predrasuda kad je reč o odnosu starije žene i mlađeg muškarca. Verujem i u takvu ljubav. Jedino je važno da to, stvarno, bude, uzajamno, iskren odnos, a ne simbioza koristi sa bilo koje strane. Ipak, lično ne bih želela da se nađem u takvoj situaciji, jer, verovatno bih sumnjala u njegova osećanja. Jako bih se mučila. Zato bih volela da me ta čaša slasti mimoiđe.

Šta je za Vas ljubav?

Ajde da pođemo od toga da ja volim život. Za mene je i to ljubav. Umem da se radujem i da budem ushićena. Uspela sam u sebi, u svom duhu, da sačuvam svežinu mladosti. Znam da sve nastaje iz ljubavi, a ne iz mržnje. Zato je za mene ljubav sve što mi prija i sve što mi podiže životni eros.