Америка позвала Србина у помоћ

Од Црвене звезде до селекције САД: Коста Јанков

Америка је пре две и по деценије била потребна Кости Јанкову, а данас он треба њој. За то време превалио је пут од помоћног тренера у Црвеној звезди до члана стручног тима селекције САД у којој је задужен за анализу противника.

Кад Американци зову то је увек велико признање. Тим пре што се ради о одласку на Светско првенство у Јапану (19. август – 3. септембар) на којем желе по сваку цену да избришу лош утисак из Индијанаполиса 2002. и са Олимпијских игара у Атини 2004.

Чињеница да је селектор америчког тима један од најбољих универзитетских тренера Мајк Крижевски (први мимо НБА који ће водити селекцију састављену од НБА играча) и да је ангажован одличан познавалац "неамеричке" кошарке Коста Јанков (директор за међународни скаутинг Голден Стејта), сведочи о томе да Американци озбиљније него икада схватају конкуренцију.

Јанков, кога пријатељи описују као врло скромног човека, о својој улози у америчком тиму каже да је "скромна":

– Добио сам задатак да припремим анализу противника САД у "Д" групи у којој су и Порторико, Италија, Кина, Словенија и Сенегал. Зато сам пре неколико дана био у Анкари, па у Берлину, а управо се спремам за пут у Пекинг. Америчком тиму ћу се прикључити у Јапану, три дана пре почетка шампионата, са комплетним извештајима. Изнећу Крижевском сва моја запажања о ривалима и препоруке шта и како радити против њих.

Шта су у Голден Стејту, клуб у којем радите, рекли на тај позив?

– Голден Стејт је то дочекао са симпатијама. Крис Малин, директор кошаркашких операција Голден Стејта и члан Стручног савета Америчке кошаркашке организације, дао ми је пуну подршку.

Какве су могућности српске кошарке и како Американци гледају на њу?

– Моја прогноза за сениоре не би била релевантна јер због мог посла пратим углавном наше млађе категорије. Али, знам да Американци имају огроман респект према нашој кошарци. Велики број угледних људи из НБА у хали "Пионир" током целе сезоне довољно говори о томе.

Ко су кључне личности у Вашој тренерској каријери?

– Све своје успехе постигао сам захваљујући хармонији која влада унутар моје породице и хармонији коју имам са својим пријатељима. Ако тражим заслужне по именима, онда су то пре свих Ранко Жеравица и Божидар Маљковић. Жеравица ми је помогао да ниоткуда одем у САД и тамо започнем школовање за тренера. Почетком осамдесетих била је велика привилегија за наше тренере који су имали прилику да барем две недеље проведу у САД. Ја сам се тамо задржао чак шест месеци. То ми је била улазница за Црвену звезду у којој сам наставио да учим. У исто време Маљковић је био Жеравичин први помоћник. И тако је све кренуло. Жеравица одлази у Сарагосу 1986, Маљковић у Сплит, а ја у Зеницу. Раздвојили смо се али су нити које су нас у Црвеној звезди спојиле остале нераскидиве до данашњег дана. Било је много кошаркаша који су ми помогли да будем бољи тренер колико и ја њима да буду бољи играчи. Небих ни о једном имену посебно јер знам да су и други тренери имали велике заслуге у њиховим каријерама па ми то не даје право да их својатам.

Шта Вас је највише инспирисало у послу

– Мислим да је Жеравица један од највећих нападачких кошаркашких визионар. Још дуго ћемо изучавати његову идеју о слободи и креативности. Ја сам присталица тог стила играња напада јер он највише ослобађа имагинацију. Играчи са имагинацијом постају непредвидљиви и против њих је тешко играти. То је истовремено и ризик јер се неконтролисана слобода лако претаче у анархију. Балансирати између контролисане слободе или дозвољене импровизације а не дозволити да то прерасте у анархију, тражи тренера изузетних способности. Најтеже је томе научити играче. А тако данас играју најбољи. Маљковић је отишао корак даље. Поред свега што поседује да буде то што јесте, успео је да уједини све оно најбоље од Аце Николића, Ранка Жеравице и Мирка Новосела. Њихова огромна преданост кошарци није могла никог оставити равнодушним. Ја сам имао привилегију да све то уживо пратим. Кад је Жеравица одлазио у Сарагосу рекао ми је: "Могу свашта да причају о теби, да си лош тренер, да те називају лоповом или лажовом. Не мари за све то. Али, ако ти ико икада пребаци да си лењ, молим те немој да кажеш да си радио са мном три године". Да се разумемо, има још тренера које красе сличне особине. Ја помињем само оне који су имали утицај на мене.

Шта би сте поручили младим тренерима у Србији?

– Има много младих тренера са капацитетима да једног дана изроне из осредњости. Таворе иза разних сенки само зато што не живе у тако праведном времену као што је било оно у којем су раније генерација тренера одрастале. Мени је Жеравица помогао зато што је веровао да ћу допринети овом спорту бар колико овај спорт допринесе мени. Од почетка деведесетих почиње урушавање моралних вредности које су дотадашње генерације тренера успостављале као темељ југословенске кошаркашке школе. Реч "дати" је избачена из речника. Размишља се само о томе шта да се узме. То је довело до тога да се у Србији већ дуго није појавило ново тренерско име које заслужује респект у Европи. Можда је тако и због тога што они који имају таленат немају довољно пара за Армани одела и за дружење са такозваним "правим људима". Али, ја им саветујем да истрају у својој тихој борби. И то је нека врста селекције... Скромност и вредноћа нису мане.

--------------------------------------------------------------------------

Чак 217 ноћи годишње у хотелу

Коста Јанков је рођен 25. маја 1955. у селу Бочару код Кикинде, удаљеном шест километара од Новог Милошева из којег је Ранко Жеравица. Ожењен је Мином, признатим кардиологом. Са њом има Луку (5) и Марту (2). Живе на ободу Париза.

Саставни део његовог посла су путовања. Каже да у години дана има око 200 узлетања и слетања на аеродромима широм света. У прошлој години је чак 217 ноћи преспавао у хотелима.

Пре три године је на кратко радио у Портланду. Од пре две сезоне је у Голден Стејту.