Према Партизановом тренеру Душку Вујошевићу нико није равнодушан. Људи га или обожавају или мрзе, а он чак и кад „црно-бели” кошаркаши не побеђују, успева да остане у центру пажње, захваљујући свом понашању. Некад су то псовке (недавно је признао да псује више него што би требало) некад техничке грешке (у једној сезони накупио их је близу 20) а некад су то конкретне изјаве које рафално испаљује кад процени да су Партизан и он угрожени од „разних сила”. Догађало се, богами, и да жестоко насрне на судије, а било је и оних који су га пријавили да их је ударио.

Док комшије с Малог Калемегдана проширују своју управу, демократски одлучују о свему, развијају стално нове стратегије, он упорно остаје на истом курсу и сам доноси многе кључне одлуке у клубу који је с њим освојио девет титула првака (последњих осам узастопних плус она из 1987. са Дивцем, Ђорђевићем, Паспаљем…), четири домаћа купа, Куп „Радивоја Кораћа” 1989. и три Јадранске НЛБ лиге.

Каже да се не каје што је у једној сезони (1991/92) био тренер Црвене звезде, јер кад не ради нигде – навија за Партизан, а кад је у неком клубу – навија за клуб у коме ради. У иностранству је врло кратко „навијао” за Гранаду, Брешу, Пистоју и Скаволини.

Рођен је у Подгорици, дан уочи Звездиног 14. рођендана, 3. марта 1959. Ожењен је са Аном с којом има деветогодишњег Луку који тренира џудо. Велики је гурман, а највише воли италијанску кухињу. Познат је и као колекционар слика и књига а мање је познато да је за неки редак примерак (књигу) увек спреман да издвоји прилично велику суму новца. Није тајна да често својим играчима даје „обавезну литературу” и да су неки од њих тако поправили своју реторику. Кошарку и спорт пореди с уметношћу, пре свега с позориштем, где увек постоји размена енергије између публике и јунака. Кад год има времена ужива у Херцег Новом у коме има стан.

Тренерску каријеру почео је у млађим категоријама Партизана, (1976) а шансу у првом тиму добио је кад му је било „свега” 26 година. С том, већ поменутом незаборавном екипом, стигао је до првог „фајнал-фора” Купа шампиона (1988) а истог лета је с јуниорском селекцијом, на шампионату у нашој земљи, постао европски првак. Готово сви његови успеси, па и овај с јуниорима, везани су за Предрага Даниловића, данашњег председника Партизана. Последње две године је селектор Црне Горе, а селекцију Србије и Црне Горе водио је на Европском првенству 2003. у Шведској (шесто место).

Једно од највећих признања које је добио јесте прошлогодишња награда „Александар Гомељски”, названа по легендарном руском кошаркашком стручњаку, која се додељује најбољем тренеру Евролиге. Прошле године, на његов 50. рођендан, један трг у зоолошком врту назван је по њему, што је био још један начин да му се ода признање за успехе у кошарци.

За себе, поред осталог, каже да је аполитичан и да би се, евентуално, учланио у странку зелених јер им је циљ очување природе. Није љубитељ нових технологија.

Александар Милетић