Свака медаља има две стране. Кад је Светислав Пешић у питању, лице свих успеха је блиставо видљиво. За три деценије тренерског рада у колекцији једино нема олимпијску. Све млађе репрезентативне селекције довео је до европског и светског врха, сениорске такође. Један је од ретких стручњака са освојена сва три европска купа, а трофеје „за домаћу употребу” тешко је и набројати, као и играче с којима је радио и помогао да постану врхунски. О наличју свих тих успеха, мало се зна, а Пешић у средиште ставља своју породицу, пре свих супругу Веру која је 1987, када је кренуо трбухом за крухом, свесно затворила књигу каријере успешног економисте и преузела ни мало лаку улогу.

– Кад завршим са овим мојим послом за једно десетак година све медаље које сам освојио окачићу Вери око врата, у знак захвалности што ме је подржавала читавог живота у сваком смислу. Једино ми није правила тактику за утакмице – отвара Пешић за „Политику” врата своје интиме.

Није био једини спортиста у кући. Требало је подизати и кошаркашки подмладак, сина Марка и ћерку Ивану, који су данас успешни пословни људи.

– Срећна околност је да је и супруга била кошаркашица и то врхунска у сарајевском Жељезничару. Знала је добро какав је посао тренера, да је он то и кад је код куће, значи 24 сата. Није јој било лако да доноси неке одлуке, пре свега да заувек напусти посао и прати ме по путешествију које је у иностранству трајало 24 године, а била је један од директора на изградњи електрификације на Косову и Метохији. Данас са великим задовољством могу да кажем да је она најзаслужнија што имамо овакву породицу, добру децу и подмладак.

Често и дуго одсуствовање од куће годинама је акумулирало празнину која Пешићу не да мира.

– Једину грижу савести коју осећам је да својој породици нисам дао онолико колико су они мени. И то је један од разлога што сам се вратио. На крају крајева, кад ћу да живим у својој земљи. То је једини део на земаљској кугли који осећаш да ти припада, да си на свом. Вера и ја волимо Београд, али признајем да га нисам разумео до 2008, када сам се вратио први пут. Играо сам у Партизану четири године, овде студирао, али то је било друго време. У Београду могу да пронађем себе и направимо живот какав желимо. Чине га људи, као и Пирот у који дођем увек када време дозволи и где имам доста пријатеља.

Децембар и јануар су месеци кад се Пешићи окупе бар на дан два, овог пута у Пироту. Син Марко рођен је 6. децембра, а славља трају до 16. јануара, када је свет угледала ћерка Ивана. У средини су крсна слава Свети Никола и Божић који славе два пута.

– Све су то лепи тренуци, али ретко смо били у комплетном саставу. Кошарка, послови и километри су нас раздвајали, али ево поново се сабирамо. Дошао сам у Звезду на две године, али по свему судећи остаћу мало дуже. Лепо је кад си међу својима, опуштенији сам и знам тачно шта ме чека. Говорим матерњим језиком, често виђам пријатеље и желим да још доста тога урадим за нашу кошарку.

Не крије да га је довела и илузија о стварању још једног јаког српског клуба поред Партизана и играча који ће досећи репрезентативне висине.

– Себе видим као тренера-учитеља који се бави мењањем навика младих кошаркаша. Тако сам почео у Босни са новом генерацијом после освајања титуле европског првака, учествовао у стварању најбоље генерације у историји кошарке ван НБА, са Дивцем, Ђорђевићем, Рађом и Кукочем, такође у Немачкој. Знам да неће бити лако, пре свега због тешког наслеђа, економске блокаде, бомбардовања и нерешених политичких проблема, али спорт је показао невероватну виталност о чему сведоче сјајни резултати. Кошарка је почела да нам пада када су познати тренери отишли из земље, а они који су остали из страха за егзистенцију прихватили нове, погрешне, принципе, који резултату дају предност у односу на тренинг. Спорт је озбиљна делатност која има огроман утицај на друштво, кроз васпитање, образовање и углед у свету. У Великом смо заостатку, изгубили смо континуитет, али да сам песимиста не бих се ни прихватио посла у Црвеној звезди.

Више не планира годинама у напред, већ покушава сваки дан да направи нешто добро, за себе, породицу, тим, клуб, кошарку...

– Радим као да ћу каријеру да завршим у Црвеној звезди, али нисам дошао да ми прође време, већ ако је могуће стигнемо једног дана до Евролиге. Међутим, свестан сам да то не могу да постигнем сам, као што није био случај ни са једним оствареним вредним резултатом до сада. Потребно је велико стрпљење и заједништво играча, управе, спонзора и навијача. За сада смо у фази уигравања. Иако тренутно резултати то не показују, верујем да смо на правом путу – рекао је Светислав Пешић.