Један олимпијски циклус се завршио за наше кошаркаше и пре олимпијских игара и време је да се размишља о наредном, чија би круна требало да буду Игре у Рио де Жанеиру 2016. Ко ће да игра за репрезентацију и ко ће да је води, питања су која највише тиште после неуспеха у Литванији.

Душану Ивковићу ће бити понуђено да остане на месту селектора а он је, како сазнајмо, спреман да настави. Велики су изгледи да он води репрезентацију у квалификацијама за Европско првенство у Словенији 2013, као и на том шампионату, а да се после тога поново седне за сто и разговара како даље.

Ма колико неки кошаркашки „центри моћи” нудили неке своје кандидате за то место, председник КСС Драган Ђилас и његови најближи сарадници, пре свих потпредседник Дејан Бодирога, сматрају да не постоји више од два имена: Душан Ивковић (Олимпијакос) и Светислав Пешић (Црвена звезда Београд).

Пешићев недавни повратак у Звезду се с разлогом повезивао и с његовим повратком у државни тим, јер очекивало се да ће Ивковић отићи после мисије „Лондон 2012”, ма какав резултат остварио. На Ђиласово инсистирање тренер Олимпијакоса је пролетос, упркос незадовољству због неких неиспуњених обећања, прихватио да остане на клупи.

Међутим, после Евробаскета у Литванији остало је много тога недоречено. Ивковић није поентирао с екипом коју је стварао три године (која ја и даље млада) и није тајна да у њему постоји жеља да с мање-више истим саставом покуша да докаже да европско сребро из Пољске и четврто место на свету у Истанбулу нису били случајност.

Душан Ивковић

Какав год буде договор између Ђиласа и Ивковића (ускоро ће се опет срести у Атини), КСС рачуна на Пешићеву помоћ. Мишљење које се претходних година често могло чути у Кући кошарке – да нашој кошарци треба селектор професионалац (да не ради у клубу) – сада очигледно нико неће узети у обзир. Чак је и сам Ђилас пре пет година, док није био у КСС, наглашавао да тренере из клубова не би требало узимати у обзир.

Међутим, околности су се промениле. Нема слободних стручњака који би својим ауторитетом гарантовали какав-такав континуитет репрезентације. Не ради се ту само о тренерском умећу, већ и о „капацитету” да се састави добар тим од све тање базе талентованих играча и под све већим притиском оних који саветују „своје” кошаркаше ког лета ће бити на располагању селектору а када „због објективних разлога не могу да му се одазову”. Један од приоритета требало би да буде управо то да се у сарадњи с клупским тренерима развија позитиван однос (зашто не и љубав) према репрезентацији и да, оно чиме се данас диче Шпанци кад кажу да Гасол и другови играју срцем за своју земљу, постане и наш квалитет. А некада смо баш по томе били познати.

Као велико упозорење остаје Ивковићева оцена после шампионата у Литванији да „од ових играча боље немамо”. Чак и да на списак додамо Миличића и Ракочевића, који су по многима заслуживали позив (зашто то питање нико није поставио претходне три године – зато што је било успеха), и даље немамо тим који би могао да обећа медаљу (и сам капитен Крстић је наглашавао пре шампионата: „Без екстра мотивације, ми смо просечан тим”). Неке који су били позвани не помињемо јер њихова је била одлука да се не ставе на располагање селектору.

И управо кад је реч о стварању играча који би у наредном периоду требало да носе игру репрезентације, долази се до Пешића као идеалног кандидата за тај посао. Како сазнајемо, од њега ће се тражити да учествује у стварању стратегије развоја националног тима до Игара у Рију 2016, да сугерише који би то млади кошаркаши могли да се наметну у том периоду, али и да заједно са Ђиласом, Бодирогом и Ивковићем пронађе најбоље решење за Ивковићевог наследника (вероватно после „Евра 2013”). А сложиће се и сам – да је управо он тај.