Од нашег специјалног извештача
Истанбул, 4. септембра – Тешко, али и слатко и заслужено Србија је савладала Хрватску са 73:72 (19:27, 15:9, 29:16, 21:22) и пласирала се у четвртфинале светског првенства. У драматичној завршници, као и попут оне на Европском првенству у Барселони 1997, наш тим је имао свог хероја. У Шпанији је фантастичном „тројком” Хрвате потопио Александар Ђорђевић, а исто то, али на други начин у Истанбулу је учинио сјајни Александар Рашић.

Сва узбуђења ионако преузбудљивог (не и квалитетног) меча драматуршки су се слила у завршне 22 секунде. Тада је прво са линије слободних бацања Рашић оба пута био прецизан за 70:67. Хрвати су „свог” Рашића имали у Марку Поповићу (да га претвори у хероја могао је овог пута потпуно ван ритма и као са друге планете Милош Теодосић „продавши” лопту из аута) коме је рука на 72:71 за Србију једном задрхтала. У последњем нападу шест секунди пре краја Рашић (претходно је био и стрелац после сјајно изведеног аута за 72:70) је фаулиран секунду уочи последњег звука сирене.

Са лицем Бастера Китона стао је на „пенал” мирно. Први ударац сигурно за 73:72. Наш одлични бек био је учесник овогодишњег финала Јадранске лиге када је Партизан поготком Кецмана у последњој секунди надиграо у Загребу Цибону. Знао је да два пута исто не може да се догоди па је мајсторски намерно промашио друго бацање, време је истекло, и настало је огромно славље.

После оваквог дуела, сигурно можемо још даље (селектор Душан Ивковић маестрално је водио тим) јер тешко је поверовати да Теодосић и Величковић пре свих, а затим и Бјелица и још по неко, могу да понове овако слабу игру.

А по четвртинама то је изгледало овако. У првој је почетак обећавао, „куцање” Крстића, „тројка” Бјелице, лако до 5:0 и онда у наредна два,три минута играло се кош за кош (9:9 у четвртом минуту), па су Хрвати, користећи наше грешке (из драстичних погрешних процена или додавања Бјелице, Перовића, Теодосића, итд.) и изразито бољи скок (на крају првих 20 минута 19:14, од тога осам офанзивних наспрам српских два) стигли до 27:19 на крају прве четвртине.

У другој је Душан Ивковић стартну петорку Теодосић, Рашић, Бјелица, Величковић, Крстић (једини је са осам поена у почетних десет минута био у складу са својим знањем под обручима), заменио са Марковићем, Тепићем, Кешељом, Савановићем и Перовићем и ствари су се преокренуле без обзира што смо и даље грешили. Из минута у минут „топили” смо предност противника и без обзира што смо врло ретко, „на кашичицу” личили на себе, успели смо да на одмор одемо са само „минус два” (34:36).

Чинило се да смо у трећем периоду пронашли свој ритам и да су Хрвати стављени „под команду”, али серија неразумљивих потеза спречавала нас је за убедљивије одлепљивање од оног 54:50 на завршетку 30. нинута. Још ближи мирнијој завршници били смо у 35. минуту (64:57), али кад нема тимске игре, заштитног знака ове генерације Ивковићевих изабраника, онда нема ни безбрижне завршнице. Али, ту се већ враћамо на почетак овог извештаја: тешко, али слатко – идемо међу осам најбољих на свету, а Хрвати се пакују...

Дворана: Синан Ердем у Истанбулу. Гледалаца: око 5.000.

СРБИЈА:Теодосић 3 (једна „тројка”), Тепић 2 ,Рашић 15 (1), Паунић 2, Бјелица 3 (1), Марковић 2, Савановић, Кешељ 5 (1), Крстић 16, Перовић 10, Величковић 7, Мачван 8. Селектор: Ивковић.

ХРВАТСКА: Укић 11 , Кус, Поповић 21 (3), Богдановић 9 (1), Стипчевић,

Томас 8, Планинић, Томић 4, Лончар 9 (1), Банић 10, Зорић, Андрић. Селектор: Вранковић.

Мирко Стојаковић