Све су ређи случајеви да се велики спортисти посвете раду с најмлађима. То је велика штета, јер бивши асови у тај посао улазе с огромним угледом и имају, у старту, боље изгледе него они који нису стекли велико играчко име.

Дејан Брђовић, један од наших најбољих одбојкаша свих времена, могао би да буде путоказ шта да раде шампиони кад заврше играчку каријеру:

– Пре десет година сам отворио одбојкашки камп. Тада је то био једини начин да се останем у одбојци. Он се лепо развијао и у њему има деце не само из Европе, него и из Северне Америке, Русије... Потом сам основао Смеч 5, женски одбојкашки клуб, јер сматрам да је женска одбојка перспектива не само српске одбојке, него и светске. То је најбољи спорт за девојке и изузетно атрактиван.

Почетак, дакле, од нуле, а стигло се до тога да је сениорска екипа први део првенства у Источној групи Друге лиге завршила на првом месту. За клуб који постоји само годину дана то је изванредан успех.

– То је много више него што смо очекивали – наглашава Брђовић. – Међутим, нама није задатак такмичарски успех. Ово није авантура с комерцијалном варијантом, него покушај да се деци понуди да се баве спортом на прави начин. На жалост, у већини наших клубова се не ради квалитетно. Велики број тренера у млађим категоријама ради да би победио, а не да би децу научио техничким елементима како би постала комплетни одбојкаши.

За овакав подухват није довољна добро воља. Неопходни су и одговарајући услови, а њих нема без пара.

– Поред сениорске селекције имамо још стотинак девојчица које играју у регионалним кадетским и пионирским лигама. Да имамо боље услове било још више деце – тврди Брђовић. – Нисмо миљеници градске власти, па смо морали, иако смо крагујевачки клуб, да тренирамо и играмо по сеоским основним школама удаљеним и 30 километара од града. На срећу, у сусрет нам је изашао Душан Коминац, директор Дома ученика средњих школа у Крагујевцу, па ће наше одбојкашице од 1. фебруара имати боље услове. Помоћ оних који желе да помогну деци и српском спорту не мора да буде велика, али је свака добродошла.

Поред оне велике Југославије Брђовић је играо одбојку и у Грчкој и Италији, а после Радничког из Крагујевца био је тренер одбојкашицама Новаре с којима је освојио треће место у Лиги шампиона. Дакле, и као тренер је добро испекао занат.

– На турниру у Италији Смеч 5 је био седми, али су се италијански стручњаци заинтересовали за две наше девојчице, а не за оне које су заузеле прво место. Проценили су да наше играчице могу итекако да напредују, да су за кратко време показале изузетан таленат – износи Брђовић оно што је потврдило да му је приступ исправан. – Такве деце има код нас, само је неопходно да се с њима ради квалитетно. Другачији приступ, јурење резултата у млађим категоријама, углавном се освети кад пређу у сениорску.

Најбоља потврда да као директор Смеча 5 ради из најдубљег уверења је то што су му и син и кћерка кренули његовим стопама. Уз то је и тим-менаџер, како се данас каже за директора клуба, краљевачке Рибнице у којој је и доспео у жижу најшире спортске јавности, јер је његов прелазак 1985. у Црвену звезду засенио и прелазни рок у фудбалу.

Био је не само капитен, него и вођа оне репрезентације која се појавила ниоткуда и почела да доноси медаље чим је нашим екипама дозвољено да се такмиче у међународној конкуренцији (бронза на Европском првенству у Атини 1995, Олимпијским играма у Атланти и Светском купу у Јапану 1996).

– Италијани су пре до скора били светска велесила. Међутим, њихови клубови су куповали играче из иностранства, па сада њихова мушка репрезентација није оно што је некада била. Зато су почели поново да улажу у рад с млађим категоријама – преноси Брђовић искуство из земље која је у одбојци више од две деценије била својеврсни светионик.

После распада оне Југославије наша одбојка је достигла звездане тренутке (олимпијски победник 2000. и европски првак 2001). Тренутно је неки степеник ниже, али је и даље у светском врху. Одбојкашки савез Србије, разуме се, настоји да се настави путем успеха, али без прегалаца оданих одбојци и разумевања државе и оних који могу да помогну биће све теже да се држи жељени курс.

И. Цветковић

-----------------------------------------------------------

Комби највећа потреба

С обзиром на то да им путовања на утакмице представљају велики проблем, Брђовић каже да би им један комби за превоз на утакмице био огромна помоћ:

– Не треба нико да нам поклања комби, довољно велика помоћ била би нам и да нам да на две, три године на коришћење, ми ћемо га брендирати ознакама донатора, лепо одржавати и, по истеку рока, вратити.