Тврдња да је „такмичење мајка проналазаштва” упориште највише има у првенству Формуле 1.

За 61. годину надметање болида је главни „кривац” за увођење низа техничких иновација у аутомобилску индустрију: диск кочнице, полуаутоматски пренос, погон на четири точка, турбо мотори, електронско управљање обртним моментом, снимање података у току вожње, активно огибљење, побољшање сигурности, усавршавање гума... Лаке алуминијумске и титанијумске конструкције уз употребу угљеничних влакана и керамичке диск кочнице светлост дана су угледале у авио индустрији, али су сви ови изуми побољшани у Формули 1.

Зато данашње трке најбржег такмичења на свету подсећају на напредне верзије видео игара.

Ферари, најпознатија екипа Формуле 1 (са 808.000.000 евра налази се на 18. месту листе 50 највреднијих планетарних клубова), за сваку „велику награду” користи услуге тима од око стотинак чланова: то су инжењери, механичари, специјалисти за гуме , гориво, уље и стратегију трка. На болидима се налази око 100 сензора који у реалном времену шаљу податке у гаражу поред стазе где се они уз помоћ моћних компјутера обрађују. На основу њих не само да се возачима сигнализира шта им се са машином дешава, већ се праве симулације и предвиђања шта може да им се догоди. Оно што стиже из Фераријевог болида иде путем хипер линка и у базу „црног коња” (Маранело у Италији) често хиљадама километара удаљеној од места збивања. Посебно обучене екипе за сваки део рада болида их анализирају и тако обрађене податке врло брзо враћају одакле су стигли.

У току првенства сваки тим, шпартајући глобусом, превали око 160.000 километара. У исто време, потроши се и 200.000 литара горива или тачно онолико колико утроши просечни путнички аутомобил у току пет деценија. То је и разумљиво јер на 100 километара моћан мотор „прогута 75 литара (при 18.000 обртају у минуту, сваке секунде се усиса и 450 литара ваздуха). При брзинама већим од 300 километара на час (екипама је у току шампионата дозвољено да користе по осам мотора за један болид) развијају се огромне температуре па су зато кочнице направљене од угљеничних влакана и могу да трпе и до 750 Целзијусових степени. Али, зато од 200 до нула километар на час болид се са трагом кочења од 65 метара заустави за 2,21 секунду! И док се гуме (пнеуматици) на обичним аутомобилима мењају (зависно од платежне моћи становништва) после петнаестак или нешто више хиљада километара, у Формули 1 њихов век је – 200 километара.

У ранијим временима Формула 1 је као гориво користила мешавину бензина, алкохола уз додатке различитих хемикалија и адатива, тако да су после сваке трке механичари морали да перу моторе дизелом јер би у противном они почели да рђају.

Данас се у Формули 1 користи око 50 различитих мешавина горива, зависно од времена и тимске стратегије. Ферари је недавно заједно са Шеловим стручњацима (око 40 их је стално уз италијанску екипу) извео занимљив експеримент. Фернандо Алонсо је возио болид (модел 2009.) прво са горивом које се користи за време трке, а онда са оним које је могуће купити на Шеловим пумпама. И био је бржи само девет десетинки секунде...

Ратко Павловић