Наш прослављени стонотениски репрезентативац Илија Лупулеску, освајач 15 медаља на највећим спортским такмичењима, биће кандидат за председника Стонотениског савеза Србије (СТСС), а избори су 17. јануара. Он нам је то потврдио у телефонском разговору из Чикага у којем живи и ради већ осам година, а из којег је спреман да се заувек врати уколико му се пружи шанса да води наш стони тенис.

Лупулескуа за председника предлаже Стонотениска академија Коцић (СТАК), односно њен власник Горан Коцић, некадашњи Лупулескуов саиграч. Тако је већ сада, два месеца уочи избора, познато да ће у трци бити два славна имена нашег стоног тениса, пошто је још раније објављено да такве амбиције има селектор Зоран Калинић, својевремено Лупулескуов саиграч из репрезентације и партнер у дублу. Како сазнајемо, нишки регион намерава да кандидује бившег премијера Зорана Живковића.

– После толико година у стоном тенису, после свега што сам прошао, сигуран сам да могу много да помогнем. Због тога сам спреман да се с породицом вратим из Чикага у Србију – каже Илија Лупулеску (41), наш најтрофејнији стонотенисер, чија је највреднија медаља – олимпијско сребро из Сеула 1988, у дублу са Зораном Приморцем.

Лупулеску најављује да ће до Нове године направити план и програм рада, а кад су у питању они с којима би блиско сарађивао, о томе каже као из топа:

– Познато је шта у стоном тенису представља Душан Османагић у чије време се у репрезентацији тренирало дупло више него сада, иако је онда стони тенис био мање захтеван. Његово знање и искуство су драгоцени. Свакако, консултовао бих се и са Миливојем Каракашевићем. После година лошег рада и протраћеног потенцијала у младим играчима, нашем стоном тенису треба неко ко је спреман да му да и душу и тело, а ја то желим и могу.

Што се тиче ривала у изборној трци, Лупулеску каже:

– Знам да се Калинић кандидовао, а чуо сам да исте намере има и Зоран Живковић. Свако има право да се кандидује...

Подсећа да је последњих неколико година чекао своју шансу да помогне нашем стоном тенису, али да је руководство СТСС на челу са Александром Матковићем сматрало да није довољно добар ни да води јуниоре и кадете (изгубио је то место за један глас...)

– Кад су ме тада изиграли, тражио сам шансу на „једну плус једну” годину. Ако бих постао председник Савеза, мислим да би неки разуман рок у којем би могли да се виде моји резултати, био „две плус две” године. Затим су ме, наводно, звали да будем један од тренера на Европском првенству у Београду 2007, али ја тај позив нисам чуо, нисам га ни видео, осим што ми је Александар Каракашевић рекао да постоји таква могућност. И шта је требало да урадим: да на основу рекла-казала платим авионску карту из Чикага да бих био тренер на припремема од десетак дана, а врло добро знам да се добри резултати не праве за тако кратко време.

Лупуслеску истиче да смо сведоци „да се последњих неколико година лоше радило, поготово у репрезентацији”.

Почетком 2001. отишао је из родног Уздина у Чикаго у којем је једно време био тренер-играч у „Килерспину”, фирми која је много урадила за афирмацију стоног тениса у САД, а чију опрему носи данас наш најбољи стонотенисер Александар Каракашевић. Неколико година играо је за репрезентацију САД (па и на Олимпијским играма у Атини 2004), а сада објашњава како је до тога дошло:

– Американци су ме звали да играм за њих још 1992, када сам био на њиховом про-туру, али сам их одбио. Када су ме поново питали пре неколико година, пошто сам већ живео у Чикагу, сматрали су да имају веће шансе пошто за мене није било места у српском тиму. Ја им нисам дао конкретанпристанак, али су они и поред тога писмом од СТСС тражили дозволу да играм за њих. СТСС је тада од ОКС добио дозволу да играм за САД, а да ме није ни питао да ли ја то желим. Кад су се Американци појавили са дозволом, нисам могао да их одбијем.

Илија Лупулеску, мада у позним играчким годинама, више пута био је првак САД. Последњих година игра егзибиционе мечеве и даје часове стоног тениса у Чикагу. Неколико година био је гост на егзибицијама у Охају, где је традиционално домаћин симпозијума фитнес мајстора Арнолд Шварценегер с којим се и упознао. Захваљујући томе што је био миљеник власника „Килерспина” Роберта Блеквела, омогућио је СТСС да склопи уговор с овом фирмом, који је по њему „најбољи уговор СТСС свих времена”.

Лупулеску каже да би и његова породица волела да се врати у Србију:

– Моја осмогодишња кћерка Леона једва чека лето да буде три месеца кући. У Чикагу се заљубила у тенис, пошто редовно прати игре Новака, Ане и Јелене, али видећемо... Мада сам ја Румун, а супруга Мађарица, у кући говоримо српски. Тако да Леона не би имала проблема да се у Србији укључи и школу.

-----------------------------------------------------------

Национална признања – права ствар

Упитан шта мисли о Уредби о националним спортским признањима у Србији, по којој прима месечну новчану накнаду од 85.000 динара (као освајач олимпијског сребра), Лупулеску каже:

– То је најбоље што је могло да се догоди нашем спорту. Тога нема нигде на свету. Велика је ствар за сваког врхунског спортисту кад зна да уложени труд може да му се врати, јер данас су ретки они који заврше факултете.